Pol Šreder za Danas: Ma koliko brzo trčao, ne možeš da pobegneš od prošlosti

Dugo vremena sam se trudio da kad izgovorim rečenicu „Pol Šreder je jedan od najboljih filmskih autora svih vremena“, dodavao bih i onaj nastavak, „po mom mišljenju“, čisto da se ogradim i za slučaj da se neko ne slaže sa mnom pa da ne bismo uleteli u kakav konflikt mišljenja koji realno nikad ništa dobro ne donese.

Međutim, rešio sam ovih dana da treba da sklonim to „po mom mišljenju“ i da idem sa sirovom verzijom izjave. Jer ipak je to čovek koji iza sebe ima napisane scenarije za dva verovatno najbolja filma Martija Skorcsezea „Taksista“ i „Razjareni bik“, a kad snima po svom tekstu, onda snima ili „Američki žigolo“, ili „Mišimu“ ili „Afliction“, sve te kultne naslove.

Poslednjih desetak godina je aktivniji više nego ikad na svim poljima. Pa tako smo bili počestvovani da u ovom, njegovom trećem dobu, dobijemo remek delo kao što je „First Reformed“, ili dobri i solidni „The Card Counter“ i „Master Gardner“.

Međutim, filmske fanatike širom sveta, ovaj ponekad mrzovljni 78-godišnji autor ume da obraduje mislima o svetu i umetnosti, kao i filmskim recenzijama na svom Fejsbuku. Naravno da koristi Fejsbuk, kao što sam rekao, čovek ima 78 godina. Takođe pred sarajevsku premijeru njegovog novog filma „Oh Kanada“, Šreder je imao i duhovitu opasku o putovanjima i tome kako sad, pod stare dane često putuje.

„U ovom trenutku svog života najviše putujem po svetu. Ili zato što mi je neko platio da dođem, ili zato što nikada ranije nisam bio. Prvi put sam ovde sa vama. i veoma mi je lepo. Setio sam se jedne rečenice, koju je izgovorio Džon Hjuston, rekao je da prostitutke i političari vremenom postaju ugledni, samo ako uspeju da prežive. Možda sam zato ovde“, rekao je Šreder.

Da nije putovao, i da nije bilo Fejsbuka ne bi ni bilo prilike da mu se obratim po prvi put pre zakazanog kratkog, mini intervjua koji smo imali. Nakon što je završio svoje izlaganje na druženju sa novinarima i fanovima u okviru akcije „Kafa sa…“ na Sarajevo filmskom festivalu, dok je čekao da mu stigne kišobran i da se vrati u hotel, stao je pored mene, a ja sam kao kakav fanboy jedva zaustio na svom jako lošem engleskom kako je njegov Fejsbuk nešto najzabavniji i najbolje što sam čitao ove, a i prethdone godine. On me je onako odmerio od glave do pete, nasmejao se i odgovorio – „Mislim da bi onda trebalo više da čitaš“.

To je svakako jedan od tih susreta koji ću da pamtim sve do onog trenutka kad krenem Svetom Petur na ispovest. Međutim, sutradan sam imao čitavih 180 sekundi da mu postavim 1 na 1 pitanja pa sam nastavio sa ovom temom, na malo ozbiljniji način jer me je zanimalo odakle ideja da održava taj kontakt sa ljudima širom sveta i da javno piše svoja mišljenja.

„Ja sam počeo kao kritičar, ali i dalje imam taj živac koji me pokreće. Kad ste reditelj plašite se da ćete povrditi nekoga kad prigovorite o njihovom radu. Na primer ja ne mogu da kažem da je Tom Kruz imao neku lošu ulogu u nekom filmu od pre 20 godina. Toma neće zaboleti to što sam mu rekao da je loš, već zato što sam rekao da je prošlo 20 godina.

Tako da ne možete da budete kritičar i da radite ovaj moj posao u isto vreme, ali sa Fejsbukom mislim da sam pronašao rupu u zakonu. Pritom jako mi je intersantno da vodim dijaloge za ljudima širom sveta. Evo pre neki dan sam napisao, tj pitao ljude koji su reditelji napravili najbolju tranziciju sa crno belog filma na boju i tu sam dobio jako puno interesnatnih odgovora“ ispričao mi je Pol Šreder.

Ostalo mi je bilo jako malo vremena da saznam nešto o njemu i njegovim razmišljanjima, pa sam pozvao pomoć njegove filmove i pitao ga ko je on od svih likova koje je napsiao. Ko su oni koji su najviše ličili na njega? Tako bi valjda mogao najbrže da ga upoznamo iz prve ruke.

Ja sam čovek koji stalno promišlja stvari o kojima priča i koje radi i uživam sam u svom društvu. Nisam neko ko mora da se stalno socijalizuje, tako da se trudim i da pišem takve likove. Likove koji imaju, kolko – tolko, mir sa sobom. To je ono ko sam ja. Pritom, ja imam i jaku religioznu prošlost, Išao sam u crkvene škole, da ne mogu da izbegnem to učenje. Ma koliko brzo trčao, ne možeš da pobegneš od prošlosti“. rekao nam je Šreder. Što bi značilo ustvari, gotovo pa svi njegovi glavni likovi, barem iz ovih poznatijih filmova,  a svakako ova poslednja dva, tri, nose to nešto njegovo sa sobom.

Pol Šreder na Sarajevo film festivalu:

Pol Šreder je svih osam dana festivala ovde, jer pored toga što je dobio počasno Srce Sarajeva i prikazao film „Oh Kanada“, predsednik je žirija takmičarskog programa.

U jednom od pređašnjih obraćanja novinarima, dotakao se svog žiriranja i posmatranja novih tendencija u svetskom filmu. I sam je rekao da je on oduvek bio advokat za „slow cinema“ pokret, ali da novi autori umeju baš da preteraju:

„Film je pasivna umetnost, ne morate da okrećete strane da bi ga konzumirali, a često i zaspite uz sam film. Lepo sam spavao uz neke od najboljih filmova svih vremena. Ali ne morate da budete toliko pasivni. Borite se, menjate se, radite nešto“ rekao je reditelj.

Mnogi su već pisali i da se i šalio kako se seća svog prethodnog dolaska u Jugoslaviju, kad je rešio da se slika kao Tito, i da ima svoj socijalistički portret. Čak je i našao u svom telefonu tu sliku i pokazao novinarima, ali naravno iz njegove ruke.