Pola veka od filma „Kum“

Rođeni 1972. nisu zaslužni što je ovaj film ispao tako dobro kako jeste, ali lepše je svoj dolazak na ovaj svet povezati s rođenjem ovog filmskog klasika nego s epidemijom variole vere.

Rediteljka Ana Maria Rossi kaže da je “Kum“ jedini film čije replike zna napamet, Srđan Vučinić, esejista i umetnički direktor Festivala autorskog filma, smatra da je “Kum” najcelovitiji antipod američkog sna, a Radoslav Zelenović, direktor Festivala evropskog filma Palić, uvek je ovaj film posmatrao kao trilogiju.

On podseća na zanimljive činjenice u vezi s “Kumom“ – da se reč mafija nijedanput u njemu ne pominje, da je najpre Piteru Bogdanoviču bilo ponuđeno da režira ovaj film, da su u kombinaciji za ulogu Majkla Korleonea bili Džek Nikolson i Robert Redford, a za Don Vita Korleonea Lorens Olivije.

Srđan Vučinić skreće pažnju da je “Kum” baziran na stvarnosti i da je ono što je film noar davao u fragmentima Kopola pretvorio u monumentalnu celinu.

– Zasnovan na stvarnosti i činjenicama, Kum je najcelovitiji negativ i antipod “američkog sna” – u tome je, rekao bih, njegova glavna vrednost i danas, kao što je bila i pre pola veka. Ono što je film-noar davao fragmentarno, u isečcima, Kopola nam daje kao jednu monumentalnu kompoziciju. Sama uvodna scena i uvodna replika – „Verujem u Ameriku” – kojom mali poniženi čovek moli mafijaškog vođu Don Korleonea za pravdu i osvetu ukaljane časti, na najbolji način otvara tu mračnu komoru liberalizma i demokratije – kaže Vučinić.

On dodaje da je vrednost „Kuma“ i u tome što uspeva ubedljivo da dočara atmosferu Amerike posle Drugog svetskog rata.

– Pored sjajnih rediteljskih rešenja, od kojih su neka ušla u filmsku istoriju, „Kum” nam sa posebnom plastičnošću dočarava atmosferu Amerike odmah nakon II svetskog rata. Dramaturgija filma, na drugoj strani, često se ispcrpljuje u pitanju ko će koga, i kojom veštinom, pre ukloniti sa ovoga sveta. Ako ga sagledamo kao triptih (zajedno sa Kumom II i III), Kopolino delo po mnogim kompozicionim elementima jeste moderni ep. Samo što su umesto bogova i heroja, koje srećemo kod Homera i Vergilija – ovde na sceni okrutni mafijaški bosovi, njihove plaćene ubice, njihove porodice i žrtve. Ova promena aktera otkriva nam ponešto i o “progresu čovečanstva” u zadnja dva milenijuma – ukazuje Srđan Vučinić.

Radoslav Zelenović smatra da „Kum I“ najpreciznije određuje završna rečenica „Ja se nikom ne izvinjavam“, koju izgovara Vito Korleone obraćajući se svom sinu Majklu.

– Ovom rečenicom on definiše prvi deo filma i sve ono što će kasnije postati njegov sin. U knjizi Marija Puza postoji priča o nastanku porodice Korleone čega u prvom delu filma nema. Mislim da je zbog toga morao da se snimi nastavak a mi, neki zaluđenici „Kumom“ u Domu omladine, pravili smo eksperiment tako što smo prvo gledali drugi deo, pa onda prvi deo filma. To deluje suludo, ali u „Kumu II“ imali ste čitavu priču o tome kako je nastala porodica Korleone, od ubijanja Don Fanučija, zaštitnika kvarta u kome je živeo Don Vito Korleone, kada i nastaje ta njegova ogromna naklonost i poštovanje zajednice kojoj je pripadao u tom trenutku u Americi – podseća Zelenović.

Govoreći o tome da su razni glumci pre nego što je izabran Al Paćino da igra Majkla Korleonea viđeni da tumače njegov lik, Zelenović priča kako je Džek Nikolson odmah rekao to je italijanska mafija i da će to bolje odigrati Italijan nego on.

– Producent je hteo da Majkla Korleonea igra Robert Redford, ali je Kopola odbio ovaj predlog. Al Paćinu je uloga Majkla bila bila druga ili treća. U ovom filmu Majkl je jedna potpuno čista i naivna duša. NJega ne zanimaju poslovi kojima se bavi njegova porodica, ali posle svog prvog ubistva on postaje neka vrsta paradigme onoga što je mafija u Americi – kaže Zelenović.

Prema njegovim rečima, premontirajući treći deo filma Kopola je napravio izvesne izmene koje se tiču samog kraja, međutim, Zelenović smatra da je, što se njega tiče, Majkl Korleone umro na stepeništu opere u Palermu kad mu je nastradala ćerka.

On ističe da „Kuma“ uvek gleda kao trilogiju.

– „Kum“ i jeste nešto što je izazvalo ogromnu znatiželju. Nastavcima tog filma ona je samo podgrevana i zato ne možemo „Kuma I“ da gledamo odvojeno, nego samo kao trilogiju. Ona to jeste i to je jedna od najznačajnijih trilogija koja je snimljena u istoriji kinematografije – zaključuje Radoslav Zelenović.

Rediteljka Ana Maria Rossi pamti „Kuma“ i kao film „bez praznog hoda, bez loše uloge, bez loše epizode i s neponovljivom muzikom Nina Rote“.

– „Kum“ je jedini film čije sve replike znam napamet. Počinje neponovljivom muzikom Nina Rote, i onda te zakuca i ne mrdaš. I odmah zaboraviš da to nije život nego film. I odmah se setiš zašto si se zaljubio u film. I u život. Američki, koliko to Holivud može da bude, svevremenski, koliko jedan Šekspir može da bude, subverzivan, koliko samo može film koji počinje rečenicom „I believe in America“. „Kum“ nema prazan hod. „Kum“ nema lošu ulogu, ni lošu epizodu. „Kum“ nema pogrešnu repliku. „Kum“ ima sve drugo. Ili, bar, sve što dobar film može da ima. Priču o (k)varljivoj moći, ljudskim slabostima i političkoj prostituciji. Porodičnu sagu u svom najtoplijem i najsurovijem obliku. Sve moguće familijarne odnose poznate još od grčkih tragičara. Prostora za glumačku snagu Branda, De Nira i Paćina pod istim „krovom“. Izdaju koja se ne prašta. Novac koji uslovljava. Korene koji te formiraju. Čarobnu energiju Sonijevog ludila i hladnu glavu Majklove osvete. Životni put koji bira tebe, ma koliko, naivno, mislimo da je obrnuto. Zahvaljujući „Kumu“ shvatiš da se nigde ne zaljubljuje kao na Siciliji i da je za to dovoljan samo jedan pogled. Ako imaš sreće, uveriš se i da nigde nema lepše zemlje od tog sprženog ostrva na italijanskom jugu. Ne poznajem nikog ko nije gledao „Kuma“, kao što ne razumem ljude koji taj film ne vole – zaključuje Ana Maria Rosssi.

Provera scenarija od strane mafije

U arhivi Njujork tajmsa se navodi kako je došlo do toga da se reč mafija ne pominje u „Kumu“. Bio je to zahtev Italijansko-američke lige za građanska prava. Producent filma Al Rudi morao je iz scenarija da eliminiše sve reference na mafiju i Koza nostru. Prema Rudijevim rečima, do promena je došlo nakon nekoliko nekoliko sastanaka sa predstavnicima lige, uključujući Entonija Kolomba, čiji je otac, DŽozef Kolombo stariji, poznati vođa organizovanog kriminala u Bruklinu. „Hteli su da sednu sa nama i vide da li će film biti antiitalijanski film“, izjavio je tada Al Rudi, dodajući da su zajedno gledali scenario.

Brando nije hteo da primi Oskara

„Kum“ je nagrađen Oskarom za najbolji film, najboljeg glumca i najbolji adaptirani scenario. Izabran je i za čuvanje u Nacionalnom filmskom registru Sjedinjenih Država i rangiran je kao drugi najbolji film u istoriji američke kinematografije, iza „Građanina Kejna“. Oskar za najboljeg glavnog glumca pripao je Marlonu Brandu, međutim, on nije želeo da primi ovo priznanje nego je na ceremoniju poslao ženu koja se zove Sašin Litlfeder, koja je pročitala Marlonovo pismo u kome skreće pažnju da filmska industrija loše prikazuje Američke Indijance.