Pola veka "Skupljača perja"

Nisam pretendovao da ulazim u etnografske podatke o njima, moju pažnju privukli su njihova vitalnost, dar za muziku, osećajnost, žudnja za lepotom i punim životom i, posebno, njihovo izvanredno razvijeno osećanje za poetsko doživljavanje svega što ih okružuje. Nisam ni pokušavao da budem ekstravagantan, a još manje egzotičan. Svet koji sam naslikao deo je našeg sveta, ako ga ne znamo dobro, ako ga ne primećujemo, krivica svakako nije do tog sveta. Posebno naglašavam, bez obzira na ambijent, u preživljavanjima mojih junaka ima mnogo grčeva koji ne mimoilaze nikog od nas“, govorio je reditelj Aleksandar Petrović o svom filmu „Skupljači perja“ koji nastao pre tačno pola veka.

To je prvi film koji tretira položaj Roma u društvu i otkriva njihov život, kao i prvo ostvarenje u kome Romi govore svojim jezikom. Većinu uloga su interpretirali autentični Romi, među kojima je i Gordana Jovanović, koja igra Tisu. Jedini profesionalni glumci bili su: Bekim Fehmiu, Velimir Bata Živojinović, Olivera Vučo i Mija Aleksić. Film o životu Roma na severu Vojvodine, smatra se jednim od najznačajnijih filmova crnog talasa i jugoslovenske kinematografije uopšte.

„Skupljači perja“ prikazani su 1967. godine u glavnom programu Kanskog festivala pod naslovom „Sreo sam čak i srećne Cigane“. Strani kritičari bili su jednoglasni da je u pitanju izuzetno umetničko ostvarenje koje sublimira sve težnje savremenog filma, a pohvale su stigle i od američke glumice Širli Maklajn, koja je bila u glavnom žiriju. Zlatna palma ipak je pripala Antonionijevom ostvarenju „Uvećanje“ ali su „Skupljači“ dobili Gran pri. Za kritiku je ovaj film ipak bio najbolji budući da su mu dodelili FIPRESCI nagradu.

Film je dočekan sa ovacijama i nagradama i u domovini, gde su „Skupljači perja“ nagrađeni Velikom zlatnom arenom na 14. Filmskom festivalu u Puli. Da li bi tako bilo da se pre toga nije proslavio u Kanu, pitanje je. Saša Petrović mislio je da ne bi. Ipak, uspeh je pratilo veliko slavlje u Kanu o kome su svi pričali (Ratko Dražević nije žalio novac), a Petrović i Bata Živojinović su kasnije išli na sastanak sa Titom.

Ovo ostvarenje našlo se i u najužoj konkurenciji za nagradu Oskar, kao i prethodno Petrovićevo ostvarenje „Tri“. Prilikom svečane ceremonije dodele Oskara u Holivudu 10. aprila 1968. godine, Sašu su smestili da sedi za stolom sa predsednikom Akademije Gregorijem Pekom i njegovom suprugom. U trenutku dodele Oskara za najbolji film na stranom jeziku desilo se nešto slično kao i na ovogodišnjoj ceremoniji. Izgovoreno je da je dobitnik nagrade Aleksandar Petrović za film „Strogo kontrolisani vozovi“. Petrović je ustao kao i Jirži Mencl. U sali je nastala zbunjenost praćena izvinjenjem. Oskar je ipak pripao čehoslovačkom reditelju. Gregori Pek je objasnio Petroviću da je lista pobednika bila odavno rešena i da je on imao najviše glasova, ali da je „strana politika Americi važnija od filma“. Amerika je pokazala da podržava čehoslovačku politiku u pokušaju ostvarenja izvesnih sloboda.

Film je doneo veliki uspeh reditelju, ali i njegovim glumcima. Oliveri Vučo (kasnije Oliveri Katarini) doneo je priliku za koncerte u pariskoj Olimpiji, gde je nastupala 72 puta uzastupno. Bata Živojinović je odatle nastavio svoju izuzetnu karijeru, a Bekim Fehmiu je postao internacionalna zvezda i vrlo brzo je počeo da snima glavnu ulogu u „Odiseji“ za italijansku televiziju. Zanimljivo je da je Fehmiu umalo ostao bez uloge, koja mu je prvobitno bila namenjena. Kako je jednom prilikom pričala Branka Petrić, njen suprug se u potpunosti posvetio Belom Bori. Kupio je crni šampon da bi mu kosa potamnela, kvarcovao se, puštao zulufe i nokat na malom prstu, jer je zamislio da Beli Bora mora da ima taj nokat. Molio je kolegu Pljaku Kostića da mu recituje romsku poeziju, a za taj liku su ga vodili stihovi: „Što da živim kada sreću nemam, al’ opet što da umrem kad me strah od groblja“.

„Potom se desila promena plana – odlučili su da Belog Boru igra čuveni romski pevač Sličenko iz Moskve. Saša se izvinio Bekimu, ali njemu nije bilo lako. Naravno, skinuo je zulufe, isekao nokat. Mada mu je snimatelj Tomislav Pinter govorio da to ne radi, da je uloga njegova. Srećom ili kako već to biva, delegacija koju su poslali u Moskvu po Sličenka nije ga našla, bio je na turneji čak u Sibiru. Tako je Bekim ponovo dobio ulogu“, priča Branka Petrić.

Povodom jubileja 50 godina od nastanka filma „Skupljači perja“ večeras će Muzej Jugoslavije, u saradnji sa kompanijom „Avala Film Way“ i Jugoslovenskom kinotekom, organizovati izložbu i projekciju filma. U holu ispred bioskopske sale kustoskinja Jovana Nedeljković i muzejski savetnik Momo Cvijović pripremili su postavku na kojoj će publika moći da vidi šešir koji je u filmu nosio Bekim Fehmiu, originalni plakat filma, televizor koji u jednoj sceni filma nosi glavni glumac, autentične fotografije sa Filmskog festivala u Puli, kada su se Tito i Jovanka Broz susreli sa glumcima iz filma 26. jula 1967, kao i prilikom susreta režisera i direktora filma sa Titom na ostrvu Vanga, 2. avgusta 1967. Pre projekcije prisutnima će se obratiti istoričarka Radina Vučetić i Cvijović, a specijalna gošća biće glumica i supruga Bekima Fehmiua Branka Petrić.

Đelem, đelem

„Ako je prava mera ljudskosti stepen slobode koju čovek uspe da izbori za sebe u ovom životu, onda su Cigani ljudi. Romi… Na ciganskom jeziku Rom znači Ciganin, ali istovremeno znači i Čovek“, pisao je reditelj Aleksandar Petrović, koji je Rome video kao „najtajanstveniji narod u istoriji, neuhvatljive kao vetar“. On je muzičara Mikajla Lakatoša sreo „u seocetu izgubljenom na severu Srbije“. Pevao je tada jednu od svojih pesama „Đelem, đelem“ („Putujem, putujem“). Ta pesma, koju je otkrio film „Skupljači perja“, postala je kasnije himna romskog naroda.

„Đelem, đelem“, iz čijeg je stiha „Sreo sam čak i srećne cigane“ film dobio svoje američko i francusko ime, imala je planetarni uspeh, a kad god bi Aleksandar Petrović ušao u kafanu u kojoj je svirao ciganski orkestar (čak i u Parizu i NJujorku), odmah bi ga prepoznali i zapevali ovu pesmu. NJenoj popularnosti sigurno je doprinela i Olivera Vučo, koja u filmu igra kafansku pevačicu.