Policijska uprava

Opcija 1: Tražiti odmah razgovor s mlitavim Madžarevićem. Možda i sa onim izgubljenim Rosićem. Objasniti situaciju. Zatražiti naredbu za saslušanje pripadnika Žandarmerije. Ministar je ipak ušao u ovu priču. Trebalo bi zato ići do kraja.

Opcija 2: Prećutati razgovor kod one budale Jakšića. Dići ruke. Jakšić je sa ovim predmetom ni tamo ni ovamo. Neće ni on smeti da posle onakve ministrove izjave prijavu odmah odbaci. Dakle, ćutati neko vreme. Vratiti se u sigurnost biblioteke. Ovo društvo očigledno ne želi da se pročisti i pojedinac tu ništa ne može da promeni.
Stiže poruka! Svetlana iz Večernjih novosti: „Još čekam da mi se javite.“

Nastavlja da hoda. Prolazi kraj otvorenih vrata pojedinih kancelarija kroz koja ga zapljuskuje majska svetlost. Potom, senke dugih hodnika. Birokratija. Uvek u senci.
Zvoni telefon. Obaveštavaju ga da je Madžarević stupio u kontakt s gospođom Petrom Gačić. (Dođavola, znači da mu je Jakšić već sve ispričao. Otpada opcija broj 2.) LJutita Petra pristala je da bude saslušana na poligrafu. Upravo dolazi u Policijsku upravu. Da li hoće da se sretne s njom?

„Ne.“

Obećava ipak da će sastaviti pitanja za poligraf. Odlazi u kancelariju. Kad je s pitanjima završio i poslao ih nadležnima za detektor laži, zavalio se u stolicu i počeo da razmišlja o Petrinom čudnom iskazu.

Ako se iz njene izjave izdvoje reči koje policajac izgovora po ulasku u kabinet profesorke Dragutinović, šta ostaje?

1. Policija bila na Pravnom fakultetu nešto malo posle 8:15. Nesporno. Pozvao ih je dekan.
2. U pitanju nisu bili momci iz Odeljenja za krvne delikte, već Crvene beretke. Neobično. Čak sumnjivo. Ali to ništa posebno ne mora da znači. Bilo koje objašnjenje koje bi dobio, moglo bi da bude dovoljno da stavi tačku na tu sumnju.
3. Crvene beretke ulaze u kabinet profesorke Dragutinović. Opet nesporno. Išli su da obave pretres. Tom prilikom su uzeli i agendu, koju je on koristio da pronađe ime Petre Jović. Udate Gačić. Pa šta?

Sve što je imao, bile su te reči: Igra je završena; vreme je za ocenu dokaza. Morate poći sa nama. Ako je u tom času još bila živa, onda bi policajci morali da objasne misteriju njene smrti.

Ali kako to sad dokazati? Studentkinja Petra je smatrala, na osnovu reči koje su izgovorene, da policajci hapse profesorku. A ako se te reči izbace iz njenog iskaza? Da li bi još mogla da kaže kako je shvatila da policajci hapse njenu profesorku? Na moju prepast, shvatila sam da policija hapsi profesorku Dragutinović. Takve stvari se ipak ne dešavaju po redovnom toku stvari, zar ne? Ko još hapsi profesore? Zašto bi tako nešto pomislila ako nije čula one reči? Ali to još nije nikakav dokaz. Šta sve može da padne na pamet jednoj studentkinji! Ne, to nije nikakav dokaz.

S druge strane, neko bi se mogao s pravom zapitati: ako su hteli da ubiju profesorku, zar bi tek tako prošli pored mlade Petre? Čime objasniti pojavu takvog svedoka? Nemoguće da je nisu primetili u hodniku.

Ili je ipak moguće? Šta ako je sedela na klupi u nekoj od onih niša?…

Ilić se najednom zaledi. Kroz glavu mu prostruja naknadna pamet: a šta bi bilo da Petra tog jutra nije zakasnila? Ona bi, znači, takođe bila u kabinetu. Kakvo je onda to planiranje zločina? I kako da policajci pri takvom sticaju okolnosti ne obrate pažnju na devojku koja sedi u hodniku, pred vratima kabineta profesorke Dragutinović? Čime to objasniti? Ili se jednostavno treba pomiriti sa istinom da kad bi sve u životu teklo logičnim tokom nijedno krivično delo nikada ne bi ni bilo izvršeno.

Autor je poznati romansijer i pripovedač čiji je roman Ocena dokaza nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs