Aleksandra Kovač: Politika je najveća estrada i rijaliti

Kao stručnjak u svom poslu, mogu da pričam na temu muzike i kako da poboljšamo celokupan muzički biznis i uslove za bavljenje ovim poslom, jer se u to poprilično razumem. Politika je najveća estrada i rijaliti, i mnogi ljudi koji vole svetla pozornice su pronašli ostvarenje svojih snova u politici. Ne bih volela da učestvujem ni u kakvom rijaliti programu pa ni u političkom, ističe muzičarka Aleksandra Kovač, obrazlažući svoj stav o političkom angažovanju umetnika, posebno o tome kako joj ono sada izgleda u Srbiji.

Tri decenije nakon početka muzičke karijere, u novogodišnjem intervjuu za list Danas, ova umetnica govori o društvu, njegovom odnosu prema kulturi, vremenu kada je „imala ideale i veru u promene“, ali i svojoj karijeri.

Mnogima je, kako bi to svaki muzički izvođač poželeo, prepoznatljiva upravo po specifičnosti boje glasa. Oni koji su odrasli na MTV-ju pamte je po autentičnim spotovima, a oni malo stariji i po „sestrinskom“ muzičkom sastavu K2. Prva je dobitnica muzičke MTV nagrade u Srbiji, pa ipak, poslednjih nekoliko godina njene karijere odaju utisak da je potpuno posvećena komponovanju.

* Da li ste odlučili da to ostane Vaš izraz ili ipak planirate u skorije vreme da obradujete publiku nekim singlom ili albumom?

Poslednjih pet godina moj prioritet je primenjena muzika, pre svega muzika za film i televiziju, ali već duže vremena pripremam album koji zaokružuje moj kompozitorski rad u popularnoj muzici. Ovaj baladni album, čiji prvi singl „Mlečni put“ izlazi početkom 2020. godine, čine potpuno nove kompozicije, ali i neke koje sam tokom godina komponovala za druge izvođače širom regiona, sada u potpuno novim aranžmanima i orkestracijama.

* Komponovali ste muziku za serije “Državni službenik”, “Ubice mog oca”, “Zaspanka za vojnike”, kao i film “Šavovi”. Da li teme o kojima oni babe imaju nekog posebnog značaja za Vas i da li taj “faktor” generalno utiče na Vašu odluku da li ćete se upustiti u projekat ili ne?

Projekte na kojima radim biram po intimnom osećaju, ali mi je izuzetno bitno da ljudi sa kojima sarađujem budu vrhunski profesionalci u svom poslu i da imaju jasnu umetničku viziju kojoj mogu da doprinesem. Imam odličnu komunikaciju i razumevanje sa umetnicima iz filmskog sveta, jer obiluje talentovanim, stručnim i profesionalnim ljudima. Trenutno se pripremam za novi film „Dara iz Jasenovca“, reditelja Predraga Gage Antonijevića. Ovaj film će na svim nivoima biti značajan za naš narod jer će pomoći da se sazna i spozna istina o Jasenovcu, ali i oda cast žrtvama ustaškog progona. Komponovati muziku za ovaj film će biti moj najveći izazov do sada.

* Šta Vas privlači u saradnji sa umetnicima iz drugih sfera umetnosti, poput filma i pozorišta?

Veliki sam ljubitelj filma od malih nogu, sad i stručno poznajem tu tematiku, pa lako nalazim zajednički jezik sa ljudima iz tog sveta jer delimo slične poglede na umetnost. U radu na filmu ili seriji me inspiriše činjenica da svako od nas, svojim jezikom priča sličnu priču. Uživam u celokupnom procesu rada, i krećem od scenarija koji je osnov svake priče, da bih onda provela dugo vremena u razgovorima sa rediteljem i na kraju sa svojim partnerom i ko-kompozitorom u RAprodukciji, Romanom Gorsekom, sa kojim radim na svim projektima. Kada imam jasnu sliku i emociju priče, počinjem da stvaram.

* Ova godina bila je na simboličan način posebna za Vašu karijeru – iza Vas je tri decenije profesionalnog rada. Možete li da uporedite okruženje i mogućnosti za početak karijere mladog umetnika tada i danas? Koliko je i Vama danas lakše/teže i zašto?

Svakome ko se bavi umetnošću I pokušava da profesionalno radi svoj posao u Srbiji je podjednako teško. Naše društvo je, od sloma devedesetih godina prošlog veka, retko podržavalo individualnost, autentičnost, različitost i kvalitet, a tako je i danas. Sada mi je možda lakše jer imam iskustvo i znanje, ali i veliku želju i snagu da se i dalje borim za ono u šta verujem, ali sigurno teže jer jasno spoznajem ograničenja društva u kome živim i njegov otpor promenama, koje su esencijalne za bilo kakav napredak.

* Ono što Vas kao muzičarku izdvaja jeste i pedagoško obrazovanje. Znamo da imamo mnogo talentovanih i ambicioznih mladih umetnika koji se i u ovakim, složićemo se, teškim trenucima za kulturu i umetnost, snalaze i stvaraju. Šta biste im Vi, iz najbolje namere, savetovali – da odu iz Srbije ili da ostanu?

Tokom svih ovih godina sam uporno radila na sebi i na svom usavršavanju, putovala i upoznavala pravila posla kojim se bavim, menjala sebe i svoje spoznaje sveta i života. Živela sam u Londonu, Madridu i Edinburgu i uvek se vraćala u Beograd, ne zato što nisam mogla da ostanem, već zato što mi nijedan od tih gradova nije pružao slobodu stvaranja koju imam u svom gradu. Neke naše predstave o tome kako stvari funkcionišu negde daleko, nekad nisu istinite i mnoge moje slike o Zapadu koje sam stekla odrastajući u Jugoslaviji su se urušile nakon dužih boravaka u tim sredinama. Svako ko želi da ide, treba da ide, posebno mladi ljudi željni novih saznanja i puni ideja i snova. Ali ne treba zaboraviti na ljude koji su ovde i koji se bore za boljitak svog društva i zemlje svojim znanjem, stručnošću i ogromnom ljubavlju. Na kraju svega, poenta je da čovek pronađe svoje mesto pod suncem i da živi svoj život baš onako kako želi, bilo to u zemlji svog rođenja ili nekoj drugoj, nebitno je.

* Osvrćući se na nekoliko decenija unazad, da li smatrate da politička i ekonomska situacija direktno utiču na muzički, estetski i ostale vrste ukusa građana?

Mediji imaju ogromnu odgovornost šta promovišu, jer direktno utiču na svest ljudi. Možda veća odgovornost leži na državnoj televiziji koja svoj program kreira u odnosu na rejting umesto da gradi jasnu kulturnu politiku progresa, znanja i kvaliteta. Privatni mediji imaju prava da rade i emituju šta hoće, a naše je da odlučimo da li ćemo to gledati ili ne. Niko ne tera milione ljudi da gledaju rijaliti programe umesto koncerata klasične muzike, to je njihov izbor. Mozda moramo da se suočimo sa činjenicom da je Srbija baš ovo što je sada, a ne ono što mi, rođeni u Jugoslaviji, mislimo i želimo da jeste.

* Mnogi su složni u oceni, i upadljivo je, da je društvo danas u gotovo svim sferama strogo podeljeno. Političari, mediji, građani u podršci jednoj ili drugoj strani, pa i među umetnicima je prisutna podela na one “komercijalizovane” i “prave”. Kako Vi gledate na to, odakle to dolazi?

Postoje samo profesionalci, oni koji posvećeno i savesno prilaze svom poslu, i amateri, koji ne znaju šta rade, to je jedina podela. Učestvovala sam u događajima 90-ih sa nadom da će se sve promeniti, imala sam ideale i veru u te promene. Dvehiljadite su donele nove vrednosti u kojima je novac jedino merilo, što je dovelo do toga da onaj koji je imao finansijsku mogućnost da promoviše svoju muziku je to i radio. Sa druge strane, oni od kojih se očekivalo da promovišu kvalitet su ostali zaglavljeni u potpunoj alternativi amaterizmu, pa takav „proizvod“ nije imao šansu u borbi sa finansijski i medijski podržanim „projektima“. Današnju prevlast nekulture delimično pripisujem i samo-prozvanoj eliti koja je zbog svog sopstvenog neznanja i amaterizma podržala iste takve amatere u različitim sferama kulture, veličajući njihovo neznanje, dok su talenti i profesionalci, kao manjina, ostali na marginama, bez podrške. Zato su mnogi verovatno i otišli negde gde imaju šanse. Treba te ljude “otkriti” i podržati, oni su tu među nama i verovatno ne provode svoje dragoceno vreme sedeći na društvenim mrežama, već stvarajući umetnost.

* S obzirom na to da je ovo novogodišnji broj, šta biste nam, kao društvu, poželeli u 2020? Na koji način da se popravimo, od čega da krenemo?

Krenimo od sebe, od sopstvene odgovornosti. Najlakše je prebaciti krivicu na nekog drugog, a najteže spoznati sopstvenu. Društvo u kome živimo čini svako od nas, a svojim ponašanjem, stvaranjem i borbom za kvalitet možemo da ga menjamo na bolje. Zato budimo najbolji novinari, kompozitori, komšije, najodaniji roditelji i deca, najplemenitiji i najčasniji ljudi.