Poljska književnica Marta Đido: Suštinski je važno kakav jezik koristimo

Iako je njihov susret bio poput sudara komete i Zemlje, oni ne žele da postanu zarobljenici konvencija, zato nikad neće izgovoriti reči „volim” i „te”, zato će se i razdvojiti.

Neočekivan susret nakon petnaestak godina, međutim, nateraće ih da preispitaju životne odluke.

„Uživanje” će nas, hteli ne hteli, uvući u vrtlog strasti dvoje junaka čije su priče isprepletane poput njihovih tela jer za Martu Đidu telo koje uživa nije tabu.

U romanu otvoreno pišete o telesnoj ljubavi. Kako vam je pošlo za rukom da ne skliznete u pornografiju?

– To jeste bio svojevrstan izazov, ja ne volim pornografiju. Želela sam po svaku cenu da je izbegnem, želela sam da opišem nešto predivno na način koji bi izbegao i rečnik čiste anatomije, ali i vulgarni rečnik kakvim se najčešće govori o tome, što meni nije blisko.

Čitajući vašu knjigu stiče se utisak da se poimanje tela u trećem milenijumu, kako iz muškog, tako i ženskog ugla, promenilo…

– Mislim da u Poljskoj jesmo otvoreniji nego što što smo bili, barem su današnje dvadesetogodišnjakinje u stanju da razgovaraju o telesnosti, što meni i mojim vršnjakinjama nije išlo. Radile smo to, ali nismo mogle da razgovaramo, nismo iznalazile reči da pričamo o tome.

Gledajući ono što se u poljskim medijima može pročitati, deluje da su današnje devojke konzervativnije od svojih majki?

– To je slika u medijima kakvu naši političari žele da predstave, sada su na vlasti konzervativci i oni zaista hoće da nekako ubace u taj svoj koncept, oni bi želeli da su žene takve, da odgovaraju toj njihovoj “idealnoj” slici konzervativne, potčinjene žene. Naš ministar prosvete je izjavio u medijima da bi mlade devojke u školi trebalo učiti kako da sačuvaju svoju čednost.

Može li se kroz književnost izboriti za položaj žene u Poljskoj, gde je abortus zabranjen?

– Književnost tome može da doprinese, što i čini. To i jeste, na neki način, borba unutar samog jezika. Sve zavisi od toga na kakav ćemo jezik pristati. Crkva o abortusu govori kao o ubijanju dece, ako mi prihvatimo takav narativ i ako o tome govorimo i pišemo na takav način, u jednom momentu ćemo zaista neminovno početi u to da verujemo, a ne da je to prekid trudnoće. Ako, s druge strane, o abortusu pišemo kao o prekidu neželjene trudnoće to nije isto kao i korišćenje jezika koji konzervativci hoće da nametnu. U tom smislu književnost i umetnost imaju ogromnu ulogu u oblikovanju jedne stvarnosti koju želimo da prihvatimo.

Kako se izboriti sa konzervativnim vladajućim narativom?

– Pored klasičnih protesta i aktivizma na ulici i nastupa u javnosti, ja kao književnica i filmski stvaralac pokrećem te teme u svom stvaralaštvu. Pišem o tome, bavim se tim problemima, a onda to postaju teme za razgovor sa ljudima. To radim kroz lični angažman što jeste način da društvo stekne naviku da o tome razmišlja i govori na drugačiji način

Ima li kulture dijaloga?

– Trudim se da u tom dijalogu učestvujem. Između ljudi, kulture i umetnosti svakako postoji dijalog. Ali, dijalog u medijima je potpuno zamro.

Kakva je situacija s rodnom ravnopravnošću u poljskom jeziku?

– U poljskom jeziku su pre sto godina postojasli ženski oblici. Žene koje su se tada borile za emancipaciju koristile su ženske oblike u jeziku i to nikome nije smetalo, onda su u jednom trenutku shvatili da muški oblici daju „ozbiljnost“ nekoj profesiji, a da se ženski oblici više doživljavaju kao deminutivi i omalovažavanje profesije. Ja lično koristim ženske oblike, za mene je to normalno i prirodno. Jezik treba da oslikava realnost. Razumem da je pre sto godina reč studentkinja zvučala čudno jer žene tada nisu studirale, ali danas je to najnormalnija reč. Mi na neki način imamo potrebu i obavezu da formiramo jezik kako bi oslikavao realnost. Jezik se menja i razvija kako se razvija i društvo.

(Prevod s poljskog: Mila Gavrilović)

O sagovornici

Marta Đido je nagrađivana poljska književnica mlađe generacije, režiserka i scenaristkinja.

Pored romana, piše kratku prozu i eseje, a bavi se i aktivističkim radom.

Roman “Uživanje”, za koji je 2019. dobila Nagradu Evropske unije za književnost, prvo je njeno delo prevedeno na srpski jezik.