Položaj kulture govori o distopiji u kojoj živimo: Srđan Vučinić, umetnički direktor FAF-a za Danas

Bazični slogan FAF-a „Pogled u svet“ festival je za ove tri decenije opravdao kroz filmove za koje se borio da dođu do publike u onim najtežim vremenima kada je tek počinjao i kasnije kad se program bogatio novim i zanimljivim selekcijama i tribinama, a i sada kada obeležava tri decenije postojanja ne pada na prigodne rituale svojstvene jubilejima nego nastoji da ga obeleži, kako i dolikuje samom imenu festivala – autorski.

O tome, o tendenciji približavanja autorskog filma bioskopskom filmu, o slici zapaljene Skupštine 5. oktobra i događaju nakon toga koji je vratio veru da će kultura povratiti svoj značaj, o tome koji su filmovi „za nepropustiti“ na ovogodišnjem FAF-u, pitali smo Srđana.

„Kad bi filmsko platno prosijalo svoju pravu svetlost, univerzum bi iščezao u plamenu…“ Bunjuelov je citat koji ste naveli na kraju vašeg uvodnog teksta „Sjaj je sve jači“ povodom 30. FAF-a. Zašto ste izabrali baš taj citat?

– Zato što mislim da je tu najplastičnije predstavljena potenciijalna energija filmske umetnosti. A ta energija, tačnije njeno strujanje između pokretnih slika i publike – to je ono što se zbilja događalo na FAF-u-svih ovih 30 godina.

Divan je taj vaš tekst specifičan i po tome što je u jednoj rečenici i što čitajući ga imam utisak de se odmotava neki film pred očima. Da li ste bili nadahnuti da ga na taj način napišete ili ste poželeli da rečima stignete pokretne slike, izbegnete prigodan ton svojstven jubilejima ili je o nečem desetom reč?

– Svakako sam hteo da izbegnem prigodan ton… Zapravo, zamolio me je reditelj Marko Đorđević, kada je smišljao svoj film posvećen našem festivalu (koji će biti prikazan u čast 30-godišnjice) da mu kao mali podstrek napišem nešto što će ličiti na govore koje sam imao na otvaranjima ranijih godina. I ja sam probao da napišem jednu rečenicu, pomalo po uzoru na mog omiljenog pisca Hrabala, koja će rasti i rauzbuktavati se sve do svog logičnog vrhunca – apokaliptičnog Bunjuelovog citata.

U tekstu evocirate različita sećanja – pominjete i sliku zapaljene Skupštine, transparent „Beograd je svet“… Osećate li nostalgiju za teškim vremenima ili je u njima bilo i neke radosti?

– To je konkretna slika koja potiče iz 5. oktobra 2000. Nedugo nakon toga, novoizabrani predsednik Koštunica primio je u Palati federacije goste Festivala autorskog filma predvođene glumicom Sofi Marso, rediteljima Andžejem Žulavskim i Dušanom Makavejevim. I to je bila jasna poruka da kultura mora povratiti značaj koji joj je pripadao u ovom društvu, inače od tog društva neće ostati ništa… A današnji položaj kulture tek je jedna dimenzija realizovane distopije u kojoj živimo.

Imajući u vidu situaciju u kojoj se nalazi naše društvo, s kojim osećanjima dočekujete ovogodišnje 30. po redu izdanje Festivala autorskog filma?

– To sam već dotakao u prethodnom odgovoru. I ovo društvo, u kojem je korupcija postala zakon, i ovaj svet na ivici samouništenja navode me da se sa sve većim nespokojstvom vraćam temeljnom pitanju, Šta je čovek?

Pošto su filmovi FAF-a okrenuti malom čoveku i njegovoj sudbini, šta biste rekli, gde je on danas i koji film je za vas u poslednjih deset godina u tom smislu najupečatljiviji i zašto?

– Mali čovek je, rekao bih, još uvek zanimljivija tema za pisce i reditelje od svih političara, milijardera i medijskih zvezda. Pa i kada se bavi najmoćnijim ljudima, pravi autor traži malog, banalnog čoveka u njima – takvi su na primer filmovi koje je Sokurov pravio o Lenjinu („Taurus“), Hitleru („Moloh“) i caru Hirohitu („Sunce“)… Teško mi je da izdvojim jedan film, bilo ih je mnogo i na našem festivalu koji otvaraju čudesni svet malog čoveka: prošle godine bila je to iranska „Kritična zona“, ranije egipatski „Perje“, ukrajinski „107 majki“, ili naš film „Da li ste videli ovu ženu?“

Tarkovski je u jednom intervjuu rekao da je budućnost kinematografije u autorskom filmu i da je to takođe čuo od jednog filmadžije, francuskog producenta, koji je u tom trenutku snimao isključivo komercijalne filmove. Kako vam danas deluje to uverenje Tarkovskog s jedne strane, a kako reči producenta?

– Deluje na prvi pogled utopijski, i to je razumljiva potreba svakog velikog umetnika da gaji svoje lične utopije. A iza toga možda ima i neke dublje istine. Jer sve je više nezavisnih autora u svetu, pa i publike koja traga za takvim delima. Kao da se komercijalna, dimenzija efekata i gotovih šablona, barem na filmu, sve brže iscrpljuje – i da ta industrija zabave sve više prelazi na internet, društvene mreže, medij video-igara…

Kazali ste na konferenciji za medije da je jedna od tendencija koju primećujete u autorskom filmu to što se on približio bioskopskom filmu na vama prihvatljiv način. Da li biste to pojasnili?

– S jedne strane, imamo autorske filmove u kojima su obnovljeni emocija, humor, kao i veći stepen identifikacije sa junacima, filmove kakvi su kineski „Crni pas“, indijski „Santoš“ i „Sve što zamišljamo kao svetlost“. Na drugoj strani, vidimo doajene poput Almodovara ili Kronenberga, koji pod plaštom žanra, pomognuti glumačkim zvezdama u naslovnim ulogama, nastoje da “prokrijumčare“ i neke veoma bolne istine koje se tiču ljudske smrtnosti, ranjivosti, raspadljivosti… Deluje kao da se raskošni holivudski rekvizitarij koristi za nešto što je u biti anti-Holivud.

Koji film sa ovogodišnjeg FAF-a biste izdvojili kao najhrabriji i zašto, i koja su tri filma prema vašem mišljenju za nepropustiti?

– Verovatno je to film „Armand“ norveškog reditelja Halfdana Ulmana Tendela, jer tako drsko, igrajući se, upotrebljava sva moguća izražajna sredstva koja mu koriste da nam dočara jednu u suštini klasičnu, ibzenovsku dramu. Takođe, ne treba propustiti film „April“ gruzijske autorke u usponu Dee Kulumbegašvili, kao ni „Sve što zamišljamo kao svetlost“ Indijke Pajal Kapadije (laureat Gran-prija u Kanu), a tu je i „Selo pokraj raja“ somalijskog reditelja Mo Haravea, delo koje nam otkriva splet porodičnih odnosa i emocija što ih je evropski film mahom predao zaboravu.