Pomak ka emocionalnoj ravni

Studentkinja legendarne Centralne muzičke škole u Moskvi, sveža dobitnica ICMA nagrade kao „otkriće godine“ i laureatkinja niza klavirskih takmičenja širom sveta, Eva Gevorgijan pleni svojom ličnošću na sceni, iako ovih dana puni tek 15 godina! Šopenov sunarodnik Lukaš Krupinjski dolazi nam u Beograd noseći pregršt priznanja za svoj osoben umetnički dar takođe, a njegov debi album „Espressione“ iz 2017, sa delima Hajdna, Šopena i Skrjabina, nominovan je za Međunarodnu nagradu klasične muzike zajedno sa velikanima klavira poput Kisina i Polinija. Gevorgijan i Krupinjski gosti su 8. Beogradskog Šopen festa i večeras nastupaju na dvostrukom pijanističkom resitalu u Svečanoj sali Skupštine grada.

* Šta je za vas dvoje bilo presudno da počnete da se bavite klavirom?

Eva Gevorgijan: Moja majka je muzičar – violistkinja i studirala je na Moskovskom Konzervatorijumu kad sam se rodila, tako da sam zapravo oduvek slušala klasičnu muziku kod kuće. Veoma mi se dopadalo sve u vezi sa muzikom i želela sam da naučim da sviram, pa sam molila mamu da mi kupi violinu. I kad sam napunila tri godine ona mi je zaista poklonila jednu malu, ali sam je ja polomila u komade zato što mi se uopšte nije dopadao njen zvuk. Izgleda da žice nisu bile naštimovane. Tada mi je majka kazala da bi verovatno bilo bolje da sviram klavir, jer njega sigurno neću moći da polomim pošto je previše veliki i težak (smeh). Tako sam sa otprilike pet i po počela da sviram klavir.

Lukaš Krupinjski: Imao sam tu sreću da su moji sjajni roditelji još od najranijeg doba kod mene uočili osetljivost za muziku. Moj dalji muzički razvoj išao je vrlo postupno, ali baš taj neki specijalni trenutak kad sam odlučio da postanem koncertni pijanista bio je svakako onaj kad su me primili u prestižnu srednju muzičku školu u Varšavi. Time je otvoreno jedno sasvim novo umetničko poglavlje u mom životu.

* Koji profesor vas je definitivno opredelio za karijeru pijaniste i na koji način?

EG: Želela sam da budem muzičar od kad znam za sebe. Zahvaljujući mojoj fantastičnoj profesorki Nataliji Trulj, razvila sam temeljno razumevanje i odgovornost za svoju klavirsku karijeru. Ona me zaista inspiriše, ne samo kao pijanistkinja, već i kao zadivljujuća ličnost.

LK: Jedan od najinspirativnijih profesora koje sam ikad imao jeste Konrad Skolarski. Svaki čas sa njim posebno je iskustvo, njegov pristup stvarima je sveobuhvatan i dotiče se i drugih oblasti kao što su filozofija i duhovnost.

* Kako vidite veliku Šopenovu muziku danas? Da li vam sačuvani tonski zapisi izvođenja Šopenovih dela u 20. veku danas zvuče čudno arhaično ili su baš izvor velike inspiracije?

EG: Šopen mi je jedan od omiljenih kompozitora, celokupna njegova muzika je za mene izvor ogromnog nadahnuća. Često u stvari slušam ploče sa Šopenovom muzikom, snimljene u 20. veku – posebno one Marte Argerič i Artura Rubinštajna.

LK: Svi moji omiljeni pijanisti pripadaju prethodnom stoleću, koje se neretko spominje kao Zlatna Era klavira. Ovi umetnici demonstriraju različite prilaze muzici, ali je za sve njih zajedničko to da ne žude za pukom virtuoznošću nje same radi, što je danas recimo čest slučaj. NJihova izražajnost dolazi odnekud iznutra i baš zato je interpretacija ovih pijanista u stanju da pomeri publiku u onoj emocionalnoj i spiritualnoj ravni, pre nego da tek ostavlja utisak nekim brzim i glasnim sviranjem.

* Može li se danas unaprediti interpretacija Šopenovih besmrtnih dela tako da više odgovara 21. veku i kako?

EG: Ne mislim da je potrebno činiti išta posebno da bi Šopenovo delo zvučalo ‘modernije’. Po mom uverenju, Šopena treba svirati osećajno, strastveno, i ne stideti se da pokažeš sve one duboke emocije u njegovoj muzici.

LK: Prirodno je da okruženje ima snažan uticaj na to kako razmišljamo i opažamo stvarnost oko sebe. Izgleda mi, međutim, da u današnje vreme jedan broj ljudi definitivno gubi kontakt sa suštinom života, okupiran karijerom ili konstantno uhvaćen u klopku medija, pametnih telefona, televizije – sve to po mom mišljenju čini mnogo težim da sagledate i iskusite klasičnu muziku u onom najčistijem stepenu.

Program

* Na Beogradskom Šopen festu oboje izvodite Šopena naravno, ali u kombinaciji sa drugim kompozitorima, da li biste nam naveli dela na svom beogradskom repertoaru i razlog zbog kojeg ste ih povezali baš sa odabranim Šopenovim kompozicijama?

EG: Na Beogradskom Šopen festu sviraću Šopenovu Polonezu op. 44 i Nokturno op. 27 br. 1, zatim dva Listova komada – Sposalizio i Mađarsku rapsodiju br. 12, kao i Sen-Sansovu Etidu u formi valcera. Odabrala sam Lista, zato što su Šopen i on bili prijatelji, a Šopen mu je čak posvetio svojih 12 Etida iz opusa 10 – kada je List dobio partiture ovih Etida, kažu da se nije odmakao od klavira dok ih sve nije naučio. Sen-Sansova Etida podseća me u tom smislu na virtuoznost i blistavost nekih Šopenovih Etida.

LK: Pored Šopenovih kompozicija, sviraću Betovenovu „Patetičnu“ sonatu, jedno od glavnih dela klasicizma. Betovena poneki inače smatraju prvim romantičnim kompozitorom. Možete primetiti izvesnu klicu Šopenovog stila u drugom stavu ove sonate. Završni komad koji ću izvesti jeste čuveni Ravelov La Valse. Neki ga nazivaju ‘konačnim’ Valcerom među svim drugim i verujem da će on biti u sjajnom sagovorništvu, ali i suprotnosti sa Šopenovim Valcerom u Es-duru koji sam takođe stavio na program.