„Ponekad se i sama nađem u gluvoj sobi“: Gošća Sajma i slovenačka spisateljica Mojca Kumerdej za Danas

Tako ovog puta predstavlja šest tek sveže odštampanih dela od kojih, za sada, izdvajamo zbirku pripovedaka „Gluva soba“ slovenačke spisateljice Mojce Kumerdej, koju je prevela Ana Ristović.

Mojca Kumerdej je dobro poznata srpskim čitaocima: Geopoetika je prethodno objavila dve njene knjige, zbirku priča „Tamna materija“ (2015) i roman „Hronosova žetva“ (2018), takođe u odličnom prevodu Ane Ristović
„Gluva soba“ je zbirka uzbudljivih priča ispisanih u vanserijski sofisticiranom filozofsko-psihološkom stilu, i sveobuhvatnih u pogledu ličnih sudbina koje se i (ne)svesno, i (ne)voljno kroje u snažnom uzročno-posledičnom prožimanju sa spoljašnjim svetom.

Prema rečima izdavača, priče u „Gluvoj sobi“ satkane su od razmišljanja, monologa i dijaloga sa stvarnim i nestvarnim bićima, ali i predmetima.

„Otuđenost u samoći, kao i nerazumevanje u zajednici, potiskuju likove u mračne misli i paranoju, u verbalno, psihičko i fizičko nasilje nad sobom i drugima.

Iako potresna, direktna i beskompromisna, ova knjiga donosi zadovoljstvo u čitanju i podseća na ono dobro i lepo u čoveku.“

Mojca Kumerdej (Ljubljana, 1964) je književnica, filozofkinja, publicistkinja i umetnička kritičarka.

Knjige su joj prevedene na veliki broj stranih jezika, a dobitnica je niza važnih priznanja – za srpsko izdanje zbirke priča „Tamna materija“ dobila je nagradu Kočićevo pero, za roman „Hronosova žetva“ Prešernovu nagradu 2017, dok je zbirka priča „Gluva soba“ ovenčana Cankarjevom nagradom za najbolje prozno delo u Sloveniji u 2022. godini.

Sam naslov zbirke „Gluva soba“ najavljuje simbolično sve strašniju zamku u koju je uhvaćen čovek, što spoljašnjim okolnostima što nehotice. Monolozi Vaših junaka i junakinja govore o povlačenju u sebe, iz stresa koji imaju u sudaru svojih želja i društva u kojem su. Zašto, uz svu moć koju čovek ima, strah uvek pobeđuje?

– Hoće li osobu paralizovati strah ili će se ona s njime nositi ne zavisi samo od osobina njene ličnosti i stresne situacije u kojoj se nalazi ili koju želi izbeći, već i o (ne)reagovanju bliže i šire okoline. Kulturološki teoretičar Mark Fišer je, pre petnaestak godina, u svom uticajnom delu „Kapitalistički realizam“, kao i u drugim esejima, istakao da se porast psihičkih tegoba poput depresije, anksioznosti i, treba da dodam, sagorevanja na poslu, koji takođe povlače ljude u samoću, ne može shvatiti jednostavno samo kao lični problem, već kao širi društveni fenomen koji svoje korene vuče iz savremenog kapitalizma. Ideologija kapitalističkog ekonomskog modela nameće mentalitet da je čovek u potpunosti odgovoran za svoje uspehe i neuspehe, što nije tačno, jer se zapravo radi o strukturnim društvenim učincima.
Osećaj stalne neizvesnosti, što se još više odnosi na prekarni rad u kojem ljudi često rade bolesni kako ne bi ispali iz sistema, predstavlja dugotrajni stres. Ljudi koji zbog toga kolabiraju ili izgore racionalno znaju da to nije njihova krivica, ali ih svejedno izjeda osećaj krivnje i inferiornosti.

To, onda, nije više ni samoća ni usamljenost. To je bekstvo od svega. Da li je to budućnost čoveka?

– Ne radi se o budućnosti, već o sadašnjosti u kojoj se součavamo i nosimo sa problemima koje proizvodi sistem koji po svaku cenu veliča individualizam i takmičenje, dok su saradnja i zajedništvo puno niže na lestvici vrednosti. Nemali broj likova u „Gluvoj sobi“ nalazi se u usamljenim međuprostorima na životnim prekretnicama, ali ne zato što su sami odlučili da budu sami, već i zato što nisu u stanju da postupe drugačije, i zbog nepodrške svoje okoline.
U priči „Zbog nečeg na meni“ žena se nalazi u gluvoj sobi pošto je za dlaku izbegla okrutnu smrt. Ljudi isprva pokazuju saosećanje s njom, ali zbog njenog strašnog iskustva vrlo brzo se okreću od nje, kao da se boje zaraze zlom koje se na nju zalepilo. U svojoj gluvoj sobi je i žena u priči „Uroboros“, koja se nakon razvoda iz porodične kuće sa baštom preseljava u stančič i, pri tome, doznaje da su njeni bivši porodični prijatelji jednostavno nestali. Ali iako u samoći svojih gluvih soba, obe žene osećaju i strah od sveta i mešavinu srama i krivnje, ne mire se sa svojom situacijom, pa im na kraju otvaram vrata za povratak u svet i socijalizaciju.

Vaši junaci razgovaraju sa samima sobom; i sa okolinom, tačnije stvarima oko sebe, sa automobilom, sa salatom, sa nestvarnim bićima… Da li kao filozof sa istančanim osećajem za psihologiju stvarnost vidite kao svet paranoidnih pojedinaca?

– Usamljeni ljudi, bilo da žive sami ili s nekim drugim, često naglas razmišljaju o sebi, drugima i o svom životu. Nemilosrdna pitanja i okrutni komentari koji, navodno, dolaze iz predmeta oko spomenute razvedene žene zapravo su glas njenog optužujućeg super ega koji je okrivljuje za propali brak i (navodno) propali život. Priča „Noć je … skoro ništa“ u kojoj se vegetacija noću obraća muškarcu koji puno koristi internetne društvene mreže, a u stvarnosti je sam i usamljen, smeštena je u prostor između snova i izmenjenog stanja svesti.
U priči „Živeti sa Erikom“, u kojoj žena zapravo razgovara sa svojim autonomnim automobilom tokom svakodnevnih vožnji, istaknula sam razlike između čoveka i veštačke inteligencije. Budući da veštačka inteligencija nije osoba, već računarski program, ona nema čulno i emocionalno iskustvo, niti sposobnost kompleksnog ljudskog razmišljanja. Nerazumevanje igara reči, metonomije i metafora u slučaju automobila, i činjenica da žena svoj auto antropomorfizuje stvaraju duhovite i apsurdne situacije.

Povlačeći se u „gluvu sobu“ izvan sveta, i u sebe, pojedinac ne razvija samo usamljenost, već i patološka stanja. Teorije zavere – kojima političari svesno obmanjuju i ponižavaju narod – okidač su i za agresiju. Da li Vam se čini da će agresija i nasilje postati naša svakodnevica?

– Agresija i nasilje su već naša svakodnevnica, i kao i mnogi, i ja ne mogu toliko zatvoriti oči da ne vidim užas u bližem i daljem okruženju, poput genocida u Gazi i eskalacije nasilja u regiji Bliskog istoka. Reči su takođe potencijalno opasno oružje u analognom i digitalnom okruženju. Danas populistički političari isključujućim, uvredljivim diskursom u koji neretko uključuju i pseudo-naučne „dokaze“ i teorije zavere, javno govore stvari koje su se, barem u demokratijama decenijama ranije, smatrale opscenim, i podstiču mržnje koje po potrebi regenerišu. Razlozi zbog kojih se poniženi i frustrirani samotnjaci iz svojih gluvih soba regrutuju u opasne, ekstremno desničarske skupine, tema su priče „Odbrana Hiperboreje“.

Vaša proza svojom gorčinom opominje. Ali prepoznatljivi humor podstiče optimizam. Kako se iz pesimiste iz Gluve sobe preobratiti u optimistu Sveta?

– Teško. Humor može, ali ne uvek, olabaviti komplikovanu situaciju tako da nam se čini lakše savladivom, omogućuje nam promenu perspektive i uliva nam optimizam i želju da se bez straha od neuspeha upustimo u stvari koji se drugima čine naivnima ili neostvarivima. Ali u današnjem krhkom, i sve rascepkanijem svetu manje je spontanog optimizma nego u prošlosti, kao što nema ni utopija koje su pokretale 19. i posebno 20. stoleće.

Sloboda podrazumeva uzvišenost i beskrajnost. Šta treba da se desi da čovek u sebi pobedi strah, i pobuni se protiv zla oko nas?

– Sloboda bez granica znači tiraniju jačeg na račun drugoga, bilo da se radi o diskursu koji krši nepisana društvena pravila uljudnosti i poštovanja, ili o ideji neograničenog rasta koji, zapravo, nije moguć na ograničenoj planeti ograničenih prirodnih resursa. Neograničeni rast, koji je suprotan održivom razvoju, odvija se zadnjih pola milenijuma na račun kolonizovanih ili ekonomski slabih područja, koja služe za crpljenje prirodnih resursa i kao odlagališta otpada, što rezultira ekološkim, životnim i kulturnim uništenjem. Vladan Joler, umetnik i profesor na Odseku za nove medije Univerziteta u Novom Sadu, i Kejt Kraford, stručnjakinja za učinke veštačke inteligencije na društvo, koji su za svoj istraživački umetnički rad „Calculating Empires“ prošlog meseca dobili nagradu S+T+ARTS na festivalu Ars Elektronika u Lincu, već su u prethodnim istraživanjima pokazali da je digitalna industrija, koja se temelji na iskorišćavanju ljudskog rada, ljudskih podataka i zemljinih resursa, i te kako materijalna. Vladan Joler je i inače lucidan sagovornik – posle njegovog gostovanja u galeriji Aksioma u Ljubljani pre dve godine sa njim sam napravila intervju koji je objavljen u knjizi „Novi ekstraktivizam“ („Aksioma“, 2023).
Kako pobediti strah? Ponekad je dovoljan mali impuls, poput susreta sa inspirativnom osobom, grupom, knjigom ali sa idejom. Prevladavanje straha i teskobe lakše je ako se ne zatvorimo u vlastite gluve sobe, jer povezanost i solidarnost generišu kolektivnu, društvenu, a time i individualnu snagu. Ali moram još jednom da naglasim da se ljudi često izoluju jer ne mogu drukčije, pa zato mislim da je važno to prepoznati i pokušati ih izvući iz njihovih gluvih soba i maknuti ih iz prisilne izolacije. To znam, jer se ponekad i sama nađem u gluvoj sobi.

Kakav biste svet želeli da bude? Tačnije – da može da bude.

– Iako nema više velikih utopija kao u poslednja dva veka, postoje utopijske zajednice kao alternative dominatnom svetu, iako su još uvek deo tog velikog sveta. Izuzetno poštujem pojedince i zajednice koji, umesto rezignacije i cinizma, uspevaju da održe nadu u mogućnost promena nabolje ili nadu da se mogu sprečiti promene nagore. Zato jako poštujem i napore srpskog civilnog društva koje želi da spreči iskopavanje litijuma u dolini Jadar. Područja Čilea, Argentine i Bolivije u takozvanom Litijumskom trouglu, u kojima se ekstrahuje litijum, u ove tri zemlje nazivaju se žrtvovanim područjima.