Ponekad uveče

(Tu i tamo bi otišla roditeljima. Zaista, tek ponekad. To više nije imalo nikakvog značaja; ni u lošem ni u dobrom smislu.

„Mlada si za takav posao, Štefka“, govorio je otac.

Mrmoljeva se prezrivo, možda čak donekle i zlobno osmehivala.

„Služavki se samo radi ulepšavanja kaže domaćica“, rekla je s predanošću sudbini koja nije, nije, nije bila hrišćanska.

I Štefka je sedela i uživala, jer je bila gošća u njihovom stanu. Nikuda drugde nije odlazila u posete.)

Ana je ujutru skuvala supu. Ali Barda je odbio da ruča. Odbacivao je svaku utehu i svako posluženje. Tešio se cigaretama. Štefka i Ana su jele, ne bi li se ugrejale. Ana je srkala.

Nakon ručka Štefka je otišla na prvi sprat. Otvorila je prozor u Angelinoj spavaćoj sobi. Na prozorskoj dasci je bila gomila osušenih i iznova nakvašenih golubijih brabonjaka. Odgrnula je čaršav s kreveta, ničeg nije bilo ispod što bi bilo kome moglo da probudi strah ili tugu, samo go, grudvast dušek. Inače nije bilo ničega više u sobi što bi moglo da se pospremi. Sve su odneli, ormani su bili prazni, kao da su odlučili da spavaću sobu izdaju putniku s dvanaest kofera prtljaga.

Štefka se pitala kuda su za tako kratko vreme nestale Angeline stvari. (Kad bi Štefka razmišljala u samoći, Bardinoj ženi bi rekla Angela.) Iz sobe na drugoj strani je konačno doplovio plač malog Ernesta Barde; uz njega dojiljin cvrkut.

„Anđele, anđele, nemoj da plačeš…“

Štefka je otišla da vidi malog Ernesta. Svakako zdrav i debeo, samo pomalo bled, nekako previše čist poput mermera. I dojilju je ponekad zbunio.

Štefka je ljuljala Ernesta, začuđeno gledajući u njegove duboke crne oči, njegove duge trepavice. Ni izdaleka nije južnjačko dete, ma kakvi, ali zaista čudan, tuđ.

„Takve debeljuce često veoma brzo smršaju, kada malo porastu“, rekla je dojilja Mina. „Odjednom budu ko pauci, sve same noge, sve sami zubi.“

„Je l’ vam se oduvek činilio da pauci imaju zube?“ upitala je Štefka.

Mina je slegnula ramenima misleći da se Štefka šali.

Mina je bila nevažna osoba. Došla je, otići će, kada za to bude vreme. Nostalgija za domom i zbunjenost su sijali u njenim očima, ništa drugo; u njenoj torbi su bile same stvari koje su puštale miris: sapun, bombone s melisom, sirup od anisa, i, za svaki slučaj oprane pelene.

Magla se razišla tek popodne. Sunce je prodrlo u kuću.

U trpezariji je tiktakao sat. Pod kredencem su se valjala velika klupčad prljavštine, beli prašci su se migoljili u vazduhu i odjednom je postalo pretoplo. Štefka je otvorila kredenac, gledala i pipala tuđe stvari koje je detaljno znala, ali koje ipak još nikada nije mogla da neometano posmatra tako izbliza. Poželela je da ukrade kakvu sitnicu. Neku malu šarenu sitnicu, mali stolnjak, tanjirić ili kašičicu. Ako bi zaista nešto ukrala, možda bi smirena otišla u svoju sobu, možda bi ležala na krevetu, dremala, jela čokoladu, glačala noktom staniol papir, gledala se u ogledalu. (Sred belog dana svi su spavali. Napolju, na jarkom martovskom suncu pozlaćeno blato, bljuzgavica što isparava, konačno i deca i vriska, prve ozbiljne pijačarke na trgu.) Nastavila je da pretura, u salonu je pronašla kutiju s pismima, razglednicama i fotografijama, pokupila je heklane presvlake sa stolica i opipala medenjake u dubokom porcelanskom tanjiru.

Mržnja, sigurno mržnja, a istovremeno i luda, strasna privrženost. Tako daleko Štefka nikada nije otišla u svojim razmišljanjima.

Prevod sa slovenačkog Ana Ristović

Autorka je poznata slovenačka romansijerka čiji je roman “Tereza” nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga u ediciji “100 slovenskih romana”