Popis krhotina

S trajnim žigom na čelu da imaju posla sa silovanim zajedničkim životom, živeći među nekažnjenim silovateljima, od kojih su brojni postali učitelji nacija i dirigenti nacionalnih kultura, sakupljali su oni i prve utiske o buđenju sopstvene čulnosti, o prvim svojim prolećima, golim letovanjima, i učili sebe da misle, uprkos novom dobu koje je stari vlažni fašizam. Stoga Željka Horvat Čeč, rođena 1986, može da napiše ljubavni stih u kojem pojam letovanja poprima smisao tubitka (u kojem se, dakle, ogleda/zrcali sami bitak): „Kako da ti objasnim sebe/ kada ne razumiješ moje ljetovanje“.

Čisti, lični, nedirigovani doživljaji, upisani u sećanje kao glagolske imenice, postaju sada opšti pojmovi kojima treba oporavati ovaj silovani život. „Moramo postati konkretni“, to je lajtmotiv pesnikovanja Željke Horvat Čeč, i naslov jedne zbirke njenih pesama (izdanje V.B.Z, Zagreb, 2015). Postati konkretan, to je danas najmisteriozniji zadatak, svojevrsna generacijska inačica onog natpisa u Delfima: „Spoznaj samoga sebe“.

Morati postati konkretan, šta to znači? Paradoksalno, kroz konkretno postupanje upravo se otarasiti onog programskog koje je upisano u glagol „morati“. Pobrojte iscrpno sve ono što vam je ‘pod morate’, da biste znali šta ne biste smeli. Ta pesma, „Moramo“, glasi ovako: „moramo postati konkretni/ na više načina/ bilježiti troškove, spremati račune/ slikati dijete da zapamtimo kako je raslo/ šetati psa da nas zavoli/ gledati se u oči da ne zaspimo sami/ zalijevati onu smokvu u dvorištu/ da ne uvrijedimo prirodu/ mahati ljudima i dijeliti čestitke prijateljima/ moramo šetati uz more kažeš/ a ja/ da ću početi ubijati zle ljude/ ti kažeš da sam luda/ a ja da moramo postati/ konkretni“.

Na popisu ovde nisu nam tek obaveze na koje neupitno pristajemo kao da su „bogom dane“, nego, a to je suština konkretne pesme, i razlozi, papagajski napamet naučeni ‘razlozi’ o neupitno prihvaćenim obavezama. I upravo taj popis razloga – tih gotovih, kupljenih odgovora; tih advokata neodgovornosti – kao crtež u pesmi, razotkriva liniju zatvorenu u krug pri samome početku: užas praznine. No, samo što smo, pukim nizanjem pukih razloga, koji je ovde ironijski saznajni postupak, uočili taj nesrećni krug, to zamajavanje sebe, taj mogući vektor kojem je kičma povijena, pesnikinja pred nas, kao uskoka, kao hajduka, kao partizana, neočekivano ističe stih koji nam, bez okolišenja, otkriva da biti konkretan znači „početi ubijati zle ljude“. Krug se otvorio. Linija je ispravila kičmu.

U ovom momentu, otkriva nam se ideja, a dotad, uprkos svoj sili razloga, nismo imali posla s idejama, jer nismo imali posla s odgovornošću. Odjednom shvatamo da je u ovom silovanom životu preživelo nešto bitno od starog dobrog njegovog jezika, koji je govorio o idealima, o junačkim, požrtvovanim životima, o borbi za slobodu, i usuđivao se da nagovara dobre na ubijanje zlih, pre nego što je došlo vreme da se zli tetoše, štaviše da im se povlađuje, dapače, da ih se favorizira. U tome je bit razlike između kulture života u jugoslovenskom socijalizmu, sa svim njegovim manama, i ovog u nacional-kapitalizmu, sa svim njegovim „benefitima“.

Jezik, koji još nije izbijen iz usta silovanom životu i koji još stanuje u pesništvu onih koji su kad je potpisan Dejtonski sporazum bili desetogodišnjaci, konkretizovao se najbolje u pesmi „Ponekad razmišljam o djetinjstvu“: „Kada sam imala sedam godina/ Gađali su me gumicama/ I crtali križ na čelu/ Zapravo nisu oni/ Nego on/ Svećenik u našem selu/ rekao je svoj djeci da smo/ Mi bezbožnici, komunisti/ I da ćemo gorjeti u paklu/ Ja sam tražila u rječniku što znači bezbožnik i komunista/ I svejedno mi nije bilo jasno/ A on me pitao/ znam li kako doći u nebo/ Ja sam rekla avionom/ A on da sam ‘prokleta komunjara’ (Tog izraza nije bilo ni u općim enciklopedijama/ onim znate, Jugoslavenskog leksikografskog zavoda)“.