Porodične šetnje

Tri razorene porodice, dva zverska ubistva i jedan nestanak – previše za jedan roman, naročito kad stane u prvih pedesetak strana. Svako bi rekao da je samoubilački nerazuman pisac kome će u prvom poglavlju trogodišnja devojčica nestati iz dvorišta rodne kuće netragom i zauvek, u drugom otac gledati kako mu ćerka izdiše od uboda nožem a u trećem mlada majka izluđena dečjim plačem sekirom rasporiti supruga.

Tri porodične istorije, od kojih svaka počinje velikom ljubavlju i najboljim namerama a okončava se zločinom, prividno su nepovezane. Nepodesne za krimić a previše krvave za porodični roman, odlično su se stopile u žanrovski amalgam. Sentimentalnu misteriju Kejt Atkinson „Istorije slučaja“ (Case Histories) nemoguće je, i pored svih žanrovskih konvencija, svrstati u kategoriju trilera ili porodične sage jer ovaj roman krase i bajkoliki elementi. Recimo, obavezna veštica. Jedan od likova za koji će se ispostaviti da je „slučajni dobrotvor“ jeste i stara gospođa Binki čija je bašta zarasla u šikaru i korov, naseljena mačkama koje misteriozno nestaju, naročito one crne, a to je slučaj, po gospođinom mišljenju, za detektiva. Za detektiva koji sa očajanjem zamišlja kako je u kembričkom spokoju mogla zvučati starica koja kreštavim glasom doziva mačka čije biste ime mogli prevesti samo kao Čamuga ili Crnčuga.

Roman „Istorije slučaja“ opisuje dramatične i traumatične porodične tajne, incest, smrt i tragične gubitke s kojima se suočavaju obični ljudi. Cinični detektiv Džekson je ranjiv i nespretan kao kakav junak Sola Beloua kome, sećamo se, uvek preti finansijska prevara ili razoran razvod samo zato što je prostodušan i veruje ljudima. Taj detektiv ima mrzovoljnu sekretaricu, ledeno proračunatu bivšu suprugu i ćerku koja raste u genetski modifikovanu barbiku. Oko njega su klijenti malodušni i predebeli, usedelice koje žude da mu poklone svoju nevinost i provokativne uspaljenice, a najviše je izgubljenih devojaka i tih mučnih porodičnih priča. U romanu „Istorije slučaja“ žene i devojčice netragom nestanu, budu ubijene i silovane, ostavljene na ulici; jedna od njih je i Džeksonova sestra, čija je nasilna smrt trajno obeležila njegov život strahom i nespokojem, ali i odlučnošću da raskrinka nasilnike.

Toliki zločini ipak ne mogu da ukinu suštinski tragikomičan ton i tok romana: očinski strahovi za bezbednost dece znaju biti apsurdni, junaka bez mane i straha nekad više tišti šupalj zub nego šupalj alibi, a zla veštica na kraju će svom neefikasnom detektivu ostaviti imetak iz bajke koji će mu omogućiti da kupi kućicu u Francuskoj. Porodična šetnja kroz ovaj sumorni i vispreni roman Kejt Atkinson bila bi bolja pouka o strahovima i predostrožnostima nego što je to jedan jalov protest protiv demonizovanog, a tako sirotog i bezazlenog Drugog.