Portret Mafalde Savojske, remek-delo Stepana Kolesnikova, prvi put dostupan javnosti: Istorija Balkana u očima princeze

Kada je njen portret prvi put predstavljen javnosti na izložbama koje je u Vršcu i Beogradu priredio kolekcionar Vladimir Pešić, slika je izazvala veliku pažnju i interesovanje javnosti za njen život. Rad čuvenog ruskog slikara Kolesnikova, emigranta koji je živeo i stvarao u našim krajevima, nastao je 1921. i prikazuje devetnaestogodišnju devojku krupnih, lepih očiju i gracioznog držanja koja pozira slikaru sedeći na klupi.

Rad velikog umetnika decenijama je čamio u privatnim kolekcijama, nepoznat široj javnosti, sve dok nije dospeo u ruke sadašnjeg vlasnika koji je odlučio da ga predstavi ljubiteljima umetnosti. Vrednost ove slike je tim veća ako se uzme u obzir da je Kolesnikov retko radio portrete.

Iza tih širom otvorenih, velikih očiju koja gledaju sa platna krije se, u stvari, tragična sudbina mlade žene bačene u kovitlac burnih vremena, čiji se život tragično okončao u smiraj najvećeg rata u istoriji čovečanstva.

Možemo reći da se u tim, pomalo tužnim, očima vidi i sudbina Balkana, za koji je bila krvno vezana, tog nesrećnog prostora na vetrometini i večite pozornice surovih događaja.

Princeza Mafalda Savojska bila je ćerka italijanskog kralja Viktora Emanuela Trećeg i kraljice Jelene, crnogorske princeze, ćerke kneza Nikole Petrovića Njegoša. Imala je dvadeset i tri godine kada su je udali za princa Filipa od Hesea, unuka cara Fridriha Trećeg i tako povezali najviše nemačko i italijansko plemstvo.

Njen suprug je bio simpatizer nacista, vrlo blizak Hitleru i njegovoj partiji i služio je kao svojevrsna spona između njega i Musolinija, odnosno fašističke partije u Italiji i nacističke u Nemačkoj. Iako se i za Mafaldu veruje da je delila stavove svog muža, neki istorijski podaci govore da je politika nije mnogo interesovala i da se, jednostavno, igrom slučaja našla u središtu tragičnih zbivanja. Nikada nije bila omiljena među vodećim nemačkim političarima, Hitler ju je otvoreno prezirao, a Gebels nazivao pogrdnim imenima. Čak je bila i optužena da je odigrala veliku ulogu u svrgavanju Musolinija, što deluje pomalo apsurdno. Ipak, najsnažnija optužba bila je ona koja ju je povezala sa smrću njenog zeta, bugarskog kralja Borisa Trećeg. Naime Boris je odmah nakon posete njenom domu u Rimu, po povratku u Bugarsku počeo da oseća zdravstvene probleme i ubrzo nakon toga umro. Po kuloarima i nekim obaveštajnim izveštajima se tvrdilo da je otrovan, a prst je uperen upravo u Mafaldu.

Dok je bila u Bugarskoj na sahrani svog zeta, saznala je da joj je muž uhapšen i da se nalazi u kućnom pritvoru u Bavarskoj, a da je brigu o deci preuzeo Vatikan. Rečeno joj je da se hitno javi u nemačko poslanstvo kako bi joj uručili važnu poruku od muža. Tu je hapse i prebacuju u Minhen, a zatim u Berlin gde je ispitivana od strane Gestapoa. Nakon toga je smeštaju u logor Buhenvald gde dočekuje 1944. i saveznička bombardovanja Nemačke.

U jednom od njih, bomba direktnim pogotkom pada na logor, a Mafaldi strada ruka koju pogađa šrapnel. Namerni ili slučajni nemar lekara koji su probali da joj amputiraju šaku, dovodi do teškog krvarenja i ona umire ne dočekavši da logor oslobode Amerikanci.
To je kraj nesrećne princeze koja je u duši i u očima nosila, kao svojevrsno nasleđe, tragičnu sudbinu Balkana postojbine njene majke.
Ostao je njen portret i na njemu širom otvorene, krupne, oči koje rečito govore o tome.

Put izložbe

Nakon Vršca i Beograda, portret Mafalde Savojske biće sastavni deo izložbe koja će obići sve veće gradove u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Rusiji. Ova slika , svakako, predstavlja jedan od dragulja iz kolekcije Vladimira Pešića preko koje on upoznaje našu javnost ne samo sa delima čuvenog Stepana Kolesnikova, već i sa drugim ruskim slikarima, pogotovo onim koji pripadaju emigrantskom talasu nakon Prvog svetskog rata i koji su utočište našli u Srbiji nastavljajući da u njoj rade i stvaraju.