Portugal obeležava 100 godina od rođenja Amalije Rodrigeš

Publika širom planete verovatno ne bi ni uživala u muzici, glasu i divnim poetskim tekstovima koje izvode Misia, Kriština Branko, Mariza i mnoge druge pevačice da nije bilo Amalije Rodrigeš koja je prva „probila led“.

Ovih dana se u lisabonskim knjižarama pojavila nova biografija Amalije Rodrigeš, koja se osvrće i preispituje njenu političku ulogu za vreme diktature Antonija Salazara koja je okončana 1974. čuvenom Revolucijom karanfila.

Stoleće nakon rođenja legendarna Amalija (1920-1999) je, čini se, uspela da stavi tačku na beskonačne ontološke rasprave među Portugalcima o svojoj ulozi u diktaturi i da se, kako primećuje jedan od tamošnjih novinara, „uzdigne iznad dobra i zla“.

To je sažeo u jednoj rečenici i bivši portugalski premijer, sadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš, koji je rekao „Amalija je glas Portugala“.

Sama Amalija koja je bila je otvorena i neposredna u jednom intervjuu iz 1997. o svom doživljaju muzike koju je izvodila kazala je: „Ne znam pevam li dobro fado, poštujem li tradiciju, jesam li umetnica, znam da sam uvek pevala iz dubine duše. Potpuno sam se predavala.“

Autor knjige „Amalija, jedna biografija“ osamdesettrogodišnji Vitor Pavao Doš Santoš, inače blizak prijatelj pevačice, u intervjuu za madridski Pais potvrdio je njene reči: „Mislim da je kod Amalije bilo posebno to što se uvek potpuno predavala pesmi. Nije to radila sa zadrškom, svaki put je pevala drugačije, ali uvek se prepuštala pesmi.“

Pesme Amalije Rodrigeš deo su kolektivne svesti Portugalaca, koji se u raznim prilikama prepuštaju melanholiji fada. D

obar primer za to je čuvena pesma „Uma casa portuguesa“ (Portugalski dom) čiji bi slobodan prevod glasio otprilike ovako: Radost siromaštva/u njegovom je velikom obilju/ dati i biti zadovoljan onim što imaš. Umela je da svojim glasom dopre do najdubljih osećanja običnog naroda, zato je bila i ostala jedina žena koja je dve godine nakon smrti, 2001. godine, ušla u nacionalni Panteon.

U biografiji ove pevačice, koja je bila najstarije od desetoro dece, rođena u siromašnoj porodici, koja se od malih nogu prehranjivala se prodajući voće, koja je radila kao švalja, pa potom u jednoj fabrici slatkiša, a pevačica je postala s 19 godina, postoji samo jedna do sada neproverena mrlja.

Reč je o njenoj navodnoj saradnji sa diktaturom koja je ovom zemljom gospodarila pola stoleća, i njenoj vezi i ličnom poznanstvu sa diktatorom Salazarom.

Demokratija se konačno vratila 1974. a uloga Amalije Rodrigeš u ostala je nerazjašnjena. Tom misterijom pozabavio se istraživački novinar Migel Karvaljo.

Nedavno je objavljena njegova knjiga „Amalija, diktatura i revolucija“. Autor tvrdi da je odnos kraljice fada i diktatora Salazara kontroverzan.

On je neprestano pokušavao da njome manipuliše i upotrebi je za propagandu režima.

U svojoj dokumentovanoj biografiji Karvaljo ukazuje da je Amalija imala dosije i bila pod neprestanom prismotrom političke policije, štaviše, on dokazuje da je finansijski pomagala pokret komunističkog otpora diktaturi.

„Amalija je, što bi se reklo, bila i sa Bogom i sa Đavolom. Iako se ideološki nikada nije slagala s komunistima, bila je otvoreno konzervativna, izjašnjavala se kao katolkinja, za nju je bilo važno da stane u odbranu bilo čijeg ljudskog dostojanstva“, kaže Karvaljo.

On navodi da je njen dom u Lisabonu bio jedno od „legla zavere protiv diktature“. Amalija je otpevala jedan fado „Abandono“ za koji je tekst napisao David Murao Fereira, čiji je sadržaj nedvosmisleno politički, a poznat je kao fado iz Peničea, dobio je ime po zatvoru u kome je između ostalih robijao tadašnji generalni sekretar Komunističke partije Portugala Alvaro Kunjal.

Kraljica fada je javno negirala da pesma ima ikakve političke konotacije, ali privatno je to priznavala. Tekst pesme, opet u slobodnom prevodu, nedvosmislen je: „Zbog tvoje slobodne misli/ otišli su toliko daleko da te zatvore/ toliko daleko da mi je žao/ nisam mogla da te stignem/ a ti sad jedva da čuješ šum vetra.“