Posejdonovo more

Zove se Četiri godišnja doba i izgleda pomalo žalosno: otkinuta stabljika, krupan cvet visi, latice su još čvrsto zatvorene, a ipak već blago uvenule, melanholičan prizor što deluje deplasirano po neočekivano sunčanom danu usred zime. Pre mnogo godina, dok još niko nije pominjao Maraija, Klaus Bitner mi je u Kelnu dao poslednji piščev dnevnik: gorke škrte stranice, beleške pisane tokom nekoliko godina koje su prethodile njegovom samoubistvu u osamdeset osmoj godini života. Izgnanstvo u San Dijegu. Zašto, zaboga, San Dijego? Znam taj grad. Kako je mađarski kosmopolita pred kraj života završio tamo s revolverskim pucnjem kao poslednjim zvukom? Žena s kojom je proveo ceo život putujući bila se razbolela. Posećuje je u domu za stare, ona umire, pepeo joj je rasut po okeanu. On nastavlja da živi sam, sve beznadežnije, čita Aristotela, dnevnik postaje bolna, fragmentarna lektira. A onda dolazi smrt. On neće doživeti svoj veliki, posthumni uspeh. Moji mađarski prijatelji su zapanjeni oduševljenim prijemom njegovih romana. Oni više vole njegove dnevnike, njegove putopisne tekstove. On je bio svetla prisutnost u dugom mračnom stoleću fašizma i komunizma, dobu stalnog pomeranja granica.

S novom knjigom odlazim do Viktualijenmarkta u potrazi za mestom gde bih čitao. LJudi sede napolju, spazim slobodan sto ispred ribljeg restorana. Poručim čašu šampanjca da proslavim prvi prolećni dan i počinjem da čitam. Knjiga je objavljena 1938. godine, ali ono što čitam delo je savremenika, čoveka koji provodi život posmatrajući i čitajući, putujući i pišući. Seo sam naprosto tamo gde sam našao slobodno mesto, ali na papirnatoj salveti koju sam dobio piše Posejdon slovima plavim kao more pored koga živim leti. To mora da je znak, neko želi da mi nešto kaže, a ja sam naučio da obraćam pažnju na takve znake. Bog je nacrtan s trozupcem, i ja, mada sam trenutno usred pisanja jedne knjige, odlučujem da ću početi da mu pišem pisma čim završim započetu knjigu – malu zbirku reči, izveštaja iz svog života.

Nemačka zima se pretvorila u špansko leto, završio sam knjigu, u praznini koja neizbežno uvek usledi, sećam se sunčanog zimskog dana od pre šest meseci. Kroz tri dana počinje moja sedamdeset šesta godina života. Dan posle toga počinje mesec avgust, imperatorov mesec. Još nikad nisam pisao nekom bogu.

Veče se spušta na ostrvo, blizu je more, Posejdonovo more, stene gde uvek plivam. Gledam u prostranu blago namreškanu površinu, komešanje u poslednjem sjaju sunčeve svetlosti. Voda na stenju je jedini zvuk. Jednostavno, moram da počnem.

Prevod sa holandskog: Ivana Šćepanović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih holandskih i evropskih pisaca. NJegova knjiga Pisma Posejdonu uskoro izlazi na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs