Posle pedeset godina: Kako je „Leptirica“ prestravila generacije i ponela titulu najstrašnijeg domaćeg filma?

Ovaj film je snimljen po motivima pripovetke Milovana Glišića „Posle devedeset godina“. Radnja filma, kao i pripovetke se dešava u selu Zarožju u čijoj vodenici nijedan vodeničar ne može da preživi noć.

Glavni lik je Strahinja (Petar Božović) koji je zaljubljen u Radojku, prelepu devojku čiji otac Živan ne može da ga smisli i praktično ga otera iz sela kada Strahinja dođe da prosi Radojku.

Kako bi se dokazao Živanu i selu, koje polako ostaje bez brašna, Strahinja pristaje da prenoći u vodenici koju svako veče pohodi vampir.

I dok lik Radojke u Glišićevoj pripovetci predstavlja puki ljubavni interes Strahinje zbog kog se on odlučuje na stravično iskustvo noćenja u vodenici, u Kadijevićevom filmu, Radojka, koju tumači Mirjana Nikolić, je veoma bitna za radnju filma i dolazi do izražaja u zlokobnoj kulminaciji koja ima karakteristike onoga što se u hororu naziva „okretaj zavrtnja“, trenutak kada se zlo koje smo naizgled pobedili ponovo vraća.

„Leptirica“ je prikazana na prvom programu RTV Beograd u okviru mini serijala pod nazivom „Priče tajanstva i mašte“ koji je još najavljivan i kraćim, jednostavijim nazivom „Ciklus: Fantastika“.

Ovaj film je bio drugi po redu u ovom serijalu. Prvi je bio „Štićenik“ koji takođe potpisuje Đorđe Kadijević.

Iako svuda po internetu pa i na stranicama IMDb-a i Vikipedije piše da je „Leptirica“ imala svoju premijeru 15. aprila 1973. godine, filmski i književni kritičar čija je uža specijalnost horor, Dejan Ognjanović tvrdi da je ovaj film svetlost dana ugledao 5. aprila 1973. godine.

„Ja sam do tog datuma došao tako što sam proučio RTS-ovu monografiju o svim njihovim TV filmovima i dramama, gde stoji taj podatak; i proučio u biblioteci dnevne novine iz aprila 1973. i u njihovim dnevnim TV programima video potvrdu toga“, kaže Ognjanović.

Prema njegovom mišljenju, do 15. aprila se verovatno došlo zbog greške u kucanju koju su mnogi prepisali bez da su proverili pravu informaciju.

Ipak, reditelj ovog horor ostvarenja, Đorđe Kadijević je nedavno gostovao na televiziji Nova S i to povodom 15. aprila kao dana premijere njegovog filma, tom prilikom nije ukazao da postoji neka greška, pa će tako izgleda 15. april ostati kao zvanični datum premijere prvog srpskog horor filma.

A da li je „Leptirica“ zaista prvi srpski film strave i užasa? Kao što smo već rekli ona čak i nije prikazana kao prva u serijalu „Priče tajanstva i mašte“, koji je na RTV Beograd bio zamišljen kao ciklus filmova strave i uažasa.

I pre „Leptirice“ Kadijević je snimao filmove sa primesama horora, prvi je bio „Darovi moje rođake Marije“ iz 1969. dakle pune četiri godine pre „Leptirice“, a drugi je bio već pomenuti „Štićenik“, premijerno prikazan 29. marta 1973. godine.

„Za ta dva ranija filma malo ko zna izvan najvećih filmofila. Tadašnja publika njih nije doživela kao horore: naprotiv, svedočanstva iz tog vremena kazuju da su publici bili dosadni i nerazumljivi. ‘Darovi moje rođake Marije’ je u suštini jedna turobna TV drama koja se, kao ‘horor’, eventualno može sagledavati tek u retrospektu, u okviru celokupne Kadijevićeve poetike i u okviru izučavanja korena postepenog uspona horor motiva u domaćem filmu. ‘Štićenik’ je, takođe, pre svega jedan, težak, nekomunikativan, art film“, objašnjava Ognjanović.

Tadašnja, kako Ognjanović kaže, žanrovski nesofisticirana publika, nijedan od ova dva filma nije doživljavala kao filmove strave i užasa, ali „Leptiricu“ itekako jeste.

„Masovno drhtanje od strave po kućama širom tadašnje SFRJ ušlo je u legendu koja se pojačavala, prenošenjem s kolena na koleno. Čak i danas, nakon sve češćih repriza tog filma, kao i njegove dostupnosti na internetu, gde god se pokrene priča o „Leptirici, reakcije su predvidivo uniformne: ‘Najstrašniji film ikada!’; ‘Nijedan me drugi nije uplašio kao Leptirica!’ „, priča za Danas Ognjanović.

Dakle, sa sigurnošću možemo zaključiti da je „Leptirica“ naš prvi pravi horor film, jer nijedan drugi domaći film pre nje nije istinski uplašio tako veliki broj ljudi.

„Scena napada na vodeničara, na početku filma, treba da se predaje u svim filmskim školama o tome kako se režira scena strave“, tvrdi naš sagovornik.

„Leptirica“ rame uz rame sa „Isterivačem đavola“ i „Teksaškim masakrom motornom testerom“

„Scena kulminacije, odnosno predbračne noći, sa jahanjem, probadanjem, izlaskom iz groba itd. školski je primer horor delirijuma i košmara kakav se retko do tog trenutka, u tom intenzitetu i trajanju, mogao naći zabeležen na filmskoj traci u svetskim okvirima! Dozvolite da vas podsetim da je „Isterivač đavola“ u bioskope krenuo tek na samom kraju te iste 1973. godine , a „Teksaški masakr motornom testerom“ kao primer nemilosrdno stravičnog filma izašao je u Americi tek iduće, 1974. godine. Stravična, jezovita dešavanja režirana su tako da maksimalno koriste sliku, zvuk, zvučne efekte, svetlo, tamu, senku, šminku, kostim, glumu; svi elementi filmskog izraza upošljeni su u jednu svrhu: da se izazovu strava i šok. I to je i postignuto“, objašnjava Ognjanović.

Petar Božović koji u „Leptirici“ tumači glavni lik hrabrog momka Strahinje, jedinog vodeničara koji je uspeo da preživi napad vampira u zaroškoj vodenici, prisetio se za Danas reakcija publike nakon premijere filma.

„Sećam se da su mi ljudi rekli kako su bili prestrašeni, mnogi i dan danas pričaju kako imaju strahove od toga filma i da su sanjali košmare nakon što su ga gledali. Taj film je ostavio dosta veliki trag na gledalište, to je deo naše kulture“, priča Božović.

„Leptirica“ je ostavila toliko snažan utisak na tadašnju javnost da su ubrzo počele da se šire glasine o tome kako su ljudi umirali od straha tokom premijere. Najpoznatija je ona o čoveku u Skoplju koji je umro od straha gledajući prvo prikazivnaje ovog filma.

Ove priče, ipak, nisu tačne. Priču o čoveku u Skoplju je pokrenuo sam Kadijević, najverovatnije da bi napravio reklamu za svoje ostvarenje.

„Saznao sam usmeno; o tome se pričalo na televiziji, da je valjda u nekim makedonskim novinama izašla vest o tome. Podatak je izašao u nekoj lokalnoj štampi daleko od Beograda, ali glas o tome je dopro do Beograda i do televizije, pa su se onda pravili vicevi na moj račun, da sam ubica i šta ja znam. Bile su to dobronamerne šale, neka vrsta crnog humora koja sasvim odgovara kad je moja persona u pitanju“, rekao je Kadijević u jednom intervjuu sa Dejanom Ognjanovićem.

Ono što je zanimljivo je to da su u te priče o umiranju od straha mnogi ljudi bespogovorno verovali, i to jako dobro ilustruje kakav je utisak „Leptirica“ ostavila na tadašnju publiku, kad je ljudima bilo sasvim logično da neko umre gledajući taj film.