Posle potopa

Ali uspevao je da čuje: u Siriji su borbe, stotine ubijenih i ranjenih, bivši pukovnik Kvačkov je zbog pripremanja pobune osuđen na trinaest godina zatvora, u Liberiji je pao avion, u Republici Komi je eksplodirao gas u rudniku, u Ukrajini se razbio avion, u Evropi su u nekom jelu umesto govedine otkrili konjetinu, i to je izazvalo ogroman skandal…

Svaka zasebna vest, svaka emisija ga je navodila na razmišljanje, a bilo ih je mnogo, tekle su kao neprekidna bujica da se prosto-naprosto zagrcavaš, toneš u njima.

Ignatij Andrejevič nije voleo da čita, nije razumeo kako može satima da se klizi pogledom po redovima. Čitavog života bavio se fizičkim radom: kopao je zemlju, vukao stajsko đubre, prikucavao daske, postavljao direke – i sada, ne radeći ništa dve godine, osećao je kako odrtavljuje, omlohavljuje, onemoćava.

Već posle nekoliko meseci nakon preseljavanja uplašile su ga ruke, šake. Ohrapavila, gotovo okamenjena koža počela je prvo da se peruta, a zatim ljuspa u čitavim slojevima. Žućkasto-sivi panciri žuljeva na dlanovima i u korenu prstiju su mu otpadali, ali nisu odjednom nego postepeno, otpadali su s jednog kraja. Ignatij Andrejevič je pokušao da ih odere, ali nije uspelo – bolelo ga je. Kao da otkida nedozrelu krastu.

Ispod tog otpalog pancira ukazivala se tanka, crvena koža, kao posle opekotine. Peckalo ga je kad pere posuđe, a i kad se samo umiva. Prsti su mu postali gipki, osetljivi na svaku sitnicu. Čak su mogli da raspoznaju zasebno zrnce šećera.

– He-he, uskoro ću da zasviram na pijaninu – govorio je Ignatij Andrejevič mrdajući prstima i zagledajući se u njih; bilo mu je i uzbudljivo, i nekako prijatno da ih oseća takve, nove, kao da su sasvim tuđi.

I na kraju mu je sama po sebi, bez napora, spala burma koja je pre više od četrdeset godina urasla u kožu-pancir… Posle ženine smrti Ignatij Andrejevič je pomišljao čak i da je prestruže. „Neka se nosi!“ – ljutio se na sebe zbog te pomisli. – „Neću da se ženim još jednom!“ Ali sad se prestrašio: kao da mu je ta burma na dlanu neki znak. Ili će zaista da naiđe na ženu i dovede je u kuću, ili… Pokojnike obično sahranjuju bez zlata, skidaju im čak i zubne krunice.

Položio je burmu u fioku komode, postarao se da je zaboravi.

Nije mogao da je zaboravi – sve jače ga je pritiskala samoća, gurile ga oronulost, starost… Ignatij Andrejevič je gotovo svakog dana izlazio na ulicu, poduže je laganim korakom lutao gradom izbegavajući gužve, automobilske magistrale. Ubeđivao je sebe da lunja radi zdravlja, diše svež vazduh, a u stvari tražio je nešto, očekivao nekog. I često je primećivao starce i starice koji isto tako lunjaju usamljeno i očigledno takođe traže nešto…

Viđao je i poznanike, ali čak i sa svojim zemljacima samo se pozdravljao. Više nisu imali šta da kažu, niti o čemu da govore. Čak i retke vesti, koje su se ticale njihovog grada i rodnih mesta, nisu ga doticale. Eto, na primer, uhapsili su čelnika direkcije za pripremu jezerskog korita Rašida Rifatova – krao je, kažu, bezbožno, ili – najzad su nadoknadili gubitke vlasnici piljovske prodavnice „Severjanka“ Ljubi Grišinoj. Pa šta? Kakve to ima veze? Ništa se neće promeniti. To neće vratiti Piljovo i druga sela, zbog toga neće nestati jezero i brana. Moraće on, Ignatij Andrejevič, kao i stotine ovakvih staraca i starica, da dokrajči život u tuđim, nemilim stanovima, na tuđoj zemlji, mada dišu svež, ali ne svoj vazduh… A teško da je budućnost svetla i onima koji su mlađi od njih. Naprotiv – mučiće se duže od staraca. Srećne za sada nije viđao.

Prevod s ruskog: Radmila Mečanin

Autor je poznati ruski romansijer čiji je roman „Područje za potapanje“ upravo objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs