Posle udarca čekićem nema povratka

Slika „Volovi na odmoru“ Mihaila Milovanovića za 3.300, „Tipografska ulica“ Borivoja Bore Stevanovića za 2.800, a „Devojački par“ Slave Bogojevića za 2.700. Ova poslednja je bila svojevrsni hit aukcije budući da je njen originalni naziv „Lezbejke“, ali su u MadlArtu iz nekog razloga smatrali da je prikladnije da sliku krste drugačije. To samo potvrđuje onu da je „najbolji slikar mrtav slikar“. Bolje se kotira na tržištu nego kad je živ, a i ne može da se buni ako mu neko prekrsti rad. Zanimljivo je i da je „Volove“ kupio Muzej u Užicu, što je potvrdilo predviđanja harizmatičnog voditelja aukcije Dejana Popovića da svako voli da ima svoje autore. Za istu sliku je bio zagrejan i relativno mlađi bračni par Vlada Popović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu, i Borka Popović, njegova supruga, koji su kolekcionari i, kako ponosno ističu, Užičani. Slika „NJujork“ Peđe Milosavljevića, koja je imala najvišu početnu cenu 16.000 evra, nije prodata, kako je Popović za naš list i pretpostavio neposredno pre aukcije.

„Evo sad je bio jedan iz Novog Sada, pita za Ličenoskog, tu će verovatno biti nekih pomeranja. Ali ne verujem da će oko Peđe, kojem se svi, kao, dive. Kao, ‘Njujork’, uradio ga 1968, kad je tamo s Momom Kaporom šećkao i dao nekom konzulu tu sliku. Svi, kao, ‘lepo je, ali je malo mnogo’. Mada, generalno, kod nas su cene povoljne. Znate, kad se sve večeras završi, možda se neko kasnije, za koji dan, javi da kupi“, objašnjava brzo naš sagovornik dok publika polako počinje da se skuplja i zauzima mesta odakle će pratiti aukciju, a možda i pazariti umetninu ili antikvitet, jer su i oni u ponudi.

Ima i starijeg i mlađeg sveta. Najbrojniji su muškarci koji su zauzeli prednje redove, dok su se žene opredelile za inkognito pozicije, poslednje redove, što govori da je aukcija, izgleda, muški biznis.

Popović brzo deklamuje za Danas još neka predviđanja i opservacije. Recimo, za mermerne biste kralja Aleksandra i kraljice Marije, radove Đoke Jovanovića – svaka po 8.000 evra, Popović kaže da imaju veoma dobru cenu. Pride su, tvrdi, „to fantastični istorijski rariteti“. Međutim, sumnja da će se prodati…

„Neće to ni naš prestolonaslednik da kupi, pošto on hoće sve džabe. Možda mu se probudi savest, jer ipak su to njegovi baba i deda u koje se navodno kune. Jedino da mu se pokloni ili možda da natera nekog tajkuna monarhistu, ali ne verujem. Verovatno ni muzeji nisu kupci. Galerija Matice srpske ima ova dela u gipsu, sad još i mermer da kupe, skeptičan sam“, konstatuje zabrinuto naš sagovornik, pa nastavlja:

„Znate šta je kuriozitet? Naše najveće prodaje su bile, u stvari, u inostranstvu. Recimo, šangajski kolekcionar i galerista je hteo da kupi francuske barbizonce, vedute Pariza s kraja 19. veka. Prijavio se pisanim putem, tražio da ga zovemo za veće cene. Imali smo i nekog Indusa koji je na nivou našeg Ljube Popovića. Jave nam se dve galerije iz Nju Delhija i jedna iz Dubaija. I tukli su se onako žešće da dođu do tog dela. A ima i naših ljudi u inostranstvu koji kupuju. I ima, naravno, i iz Hrvatske, iz Crne Gore, iz Makedonije jer ljudi mnogo vole da imaju slike svojih umetnika, mislim, iz bivših republika Jugoslavije. Ta su dela uglavnom u Beogradu i kod njih nisu viđena decenijama. Onda oni, ko muve na džem, navale da bi došli do toga. Sad se javio jedan za ćerku Vlaha Bukovca i njenu sliku i baš je, onako, malo zadigao cenu da bude siguran“, priča brzo Popović.

Upitan da li je taj njegov tempo govora manir, odgovara:

„Maaaa, nee, to ja vama što više da objasnim pre nego počne aukcija. Nije to licitiranje krava u Engleskoj“, kaže pa krene prilično smešno da imitira tu situaciju.

Mada, tempo govora na aukciji kasnije nije toliko mnogo ni odudarao od demonstriranih brzalica. Za lot (redni broj umetničkog dela), ponekad, treba svega pet sekundi: Recimo, objavi se:

„Lot broj 100, Pere Perića, prvi, drugi… To je pet sekundi.“

„Idemo dalje, lot 101. Košta hiljadu. Imamo hiljadu. Hiljadu i sto prvi put, drugi put, 1.200 prvi put, drugi, bla, bla, bla…“ Bam! udarac čekićem i posle, što kaže Popović, „nema povratka“. „Može da traje pola minuta, ali je prosek 20 sekundi“, tvrdi naš sagovornik. Prema Popovićevim rečima, u inostranstvu to ide mnogo brže, ali oni imaju mnogo više izložbi aukcijskog tipa koje se često smenjuju.

„A naš narod?“

„Voli da razmišlja malo posle. Kad smo počeli s ovim pre 16 godina, za nas je tad aukcija bila špansko selo. Dvaput se desilo i da odustanu. Takvi posle idu na crnu listu i ne mogu da učestvuju pet godina na aukcijama“, objašnjava Popović, inače uveren da kao voditelj mora da ima insajd informacije šta koga zanima. Tome se, kako je ispričao, naučio dok je radio u spoljnoj trgovini za Geneks, a najviše je ispekao zanat kad se „putovalo u Siriju“.

„Išao sam na bazar i kupovao. Tamo, ako priznaš prodavcu šta te zanima, ugasio si ga. Neće ti dati diskont nikako. Sirijci, to nije nacija, nego zanimanje“, tvrdi Popović.

Uz sve iskustvo koje poseduje, kaže da ne može da bude sto odsto siguran u ishod nadmetanja. Čak i kada zna ko je za neko delo zainteresovan, pošto uvek ima iznenađenja. Desi se da ima više pretendenata za isto delo.

„Tad kreće šetalica i taj zanimljiv momenat, jer su ljudi sujetni“, objašnjava Popović i kreće, reklo bi se, u ispitivanje terena.

Pozdravlja se sa publikom, nešto priča sa njima i konačno staje za drveni pult nalik govornici, ruku smešta blizu čekića i „bidovanje“ to jest (licitiranje) može da počne. Za prve lotove antikvitete, od vaze murano stakla, kineskih šoljica za čaj, preko satova, štapa za golf, Herend porcelana i srebrnine iz carske Rusije, do ženskih izvezenih torbica, lampi, flakona (flaša za piće s poklopcem), pozlaćenih ogledala, skoro niko da se odazove. Otišla je, doduše, jedna murano vazna i art deko lampa za 550 evra čija je početna cena bila 450, a onda se krenulo sa umetninama. Opet vrlo mirno, ni traga atmosferi koju znamo iz filmova ili situacija kao kod Kristija gde lete tablice sa brojevima. Prođe i Peđa a da se ne potvrdi cena, ali je recimo kod Jelice Bukovac krenulo talasanje – „Pisanim putem je potvrđena cena od 3.000 evra“, obznanio je Popović i nastavio da deklamuje dalje lotove, njihove osnovne podatke dok u isto vreme pogledom komunicira s određenim ljudima u sali, i čiji jezik znaju samo upućeni „privilegovići“. Dođoše na red i „Lezbejke“ Slave Bogojevića, koje je Popović najavio kao „Devojački par“ po početnoj ceni od 1.800 evra.

„Hiljadu osamsto potvrđeno, da li neko nudi 1.900? Hiljadu devetsto prvi put, hiljadu devetsto drugi, da li neko nudi 2000? Dve hiljade prvi put, dve i sto prvi put, dve i sto drugi put, dve i dvesta prvi put, dve i trista prvi put, dve i četiristo prvi put, dve i petsto prvi put, dve i petsto drugi put. Dve i šesto prvi put, dve i šesto drugi, dve i sedamsto prvi put, dve i sedamsto drugi put, dve i sedamsto. Bam!“

Prodaše se „Lezbejke“, a kod Ličenoskog se ukrstiše koplja iz Makedonije preko telefona i iz Beograda u sali. Ostade Ličenoski u Srbiji, a isto se desilo i sa „Galebom na steni“ Đorđija Bate Pravilovića, kada se telefonom uključila u licitaciju Crna Gora.

Cene mermernih bista kralja i kraljica nisu ni potvrđene pa Popović nije izdržao da ne prokomentariše: „Nije ni čudo što smo mi republika“, zaključio je razočarano.

Lotovi su se ređali dalje, licitiralo se, kupovalo, uzdisalo… Kad se došlo do rada Saše Markovića Mikroba, jednog od svega tri konceptualna umetnika među kojima su još bili Stevan Markuš i Era Milivojević, Popović se polušaljivo i ne bez razloga obratio novinarki Danasa.

„Evo, ovo je za Trajkoviće, kupi za njih.“ Ali ova ostvarenja, čini se, ne zanimaju mnogo tamošnju publiku. Oni su, kažu, „više za klasične vrednosti, prevashodno za ulja na platnu.“ Poslednji lot je bio 180 – Portret Đorđa Vajferta, ugalj na hartiji Svetislava Vukovića po početnoj ceni od 250 evra. Ni ta suma nije potvrđena, ali je Popović ipak pokušao: Nema nikog iz Narodne banke? Ni Jorgovanka?

„Ni Jorgovanka“, neko je šapćući zaključio.

„Točak na džipu mi treba, a slika ne“

Upitan da li se neki poznati ljudi pojavljuju na aukcijama, iako je poznato da takvi imaju svoje izaslanike, Popović kaže: „Ne pojavljuju se tu neki bombastični likovi, uglavnom kolekcionari, a ako se pojave bogataši/tajkuni, slabo su zainteresovani. Bila je situacija da je jedan tajkun viđen u situaciji kako ga upućenik u umetnost ubeđuje da kupi vrednu sliku uz argument da košta koliko i točak na njegovom džipu, na šta mu je ovaj uzvratio da mu točak za džip treba, a slika ne.“

Zašto i šta znači nekom da ima umetničko delo?

Na ovo pitanje Dejan Popović odgovara: „Ljudi imaju razne razloge. Ima ljubitelja, kolekcionara, ima jedan gospodin koji, kad ga uzbudi neko delo, odmah počne da zamuckuje. Neko dođe pa gleda ceo sat u neku sliku, kaže da se sa njom potpuno poistovetio, nije mu važan ni autor, nego ga to što vidi omađijalo i zbog toga hoće da je kupi. Ima galerista koji imaju kupce za određenog autora i čije delo ovde mogu da nabave po povoljnijoj ceni. Ima i onih za koje, kako kažete, umetnost služi kao statusni simbol, da krug ljudi u kojem se kreću cene to što poseduju. Mnogi su tu i da vide da li im se se slika prodala, radi razmene dela ili prosto ispitivanja cena na tržištu. Za razliku od preminulih slikara, živi autori odavde nemaju privilegiju učešća na tržištu i zaista je malo onih koji imaju galeristu koji bi brinuo o plasmanu njihovih dela.“

Svetska kuća

To što MadlArt ima dela iz inostranstva, a i prodaje ih u svetu, jeste zato što ova aukcijska kuća pripada Art Prajsu. Ovaj sajt ima više od dva miliona članica i preglede aukcija iz likovne umetnosti celog sveta. Čim se pojavi neko delo koje nekog na drugoj tački zemljine kugle zanima, sajt na to upozorava zainteresovane, daje podatke o tome gde se nalazi i tako dolazi do kontakta i kupoprodaje.