Poslednje ovacije na sceni Dejanu Mijaču, kralju teatra

Minutom ćutanja, svojim sećanjima i insertima iz njegovih kultnih predstava, kolege su se juče oprostile od Dejana Mijača (1934 – 5. april 2022), umetnika koji je čitav svoj život posvetio pozorištu, kao reditelj i kao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Komemoraciji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prisustvovali su njegova ćerka Maja, brat Danilo i drugi članovi porodice, a kako je podsetila Tamara Vučković, direktorka ove kuće, Mijač je tokom višedecenijske karijere režirao 135 predstava, od kojih 28 u JDP.

Na toj toj sceni 2011. imao je i poslednju, testamentarnu režiju i premijeru, „Višnjik“ Čehova. Ali, nikada se nije oprostio od JDP, istakla je Vučković.

U svom emotivnom opraštanju od Dejana MIjača, Vida Ognjenović je postavila pitanje jesmo li umeli za života da mu iskažemo koliko cenimo to što je uradio za pozorište i koliko ga volim kao prijatelja.

– Jesu hvaljene njegove predstave, tumačene i nagrađivane, jeste da je on ostavio neizbrisiv trag, kako se kaže u paradnim govorima, ali ovo što mi radimo je iluzija, i ima samo vreme sadašnje, pa je i naš rad tek, nažalost, senka senke. Mijač je bio reditelj koji je svaku predstavu radio kao što veliki kompozitor kompunuje kompoziciju, notu po notu, deo po deo. Za njega nije bilo tajni u pozorištu, zato što je on bio tajna – izjavila je Ognjenović govoreći o izuzetnom pozorišnom stvaraocu koji je verovao u moć glume i borio se protiv navikunutih glumačkih šablona, koji je umeo da da svetlost predstavi bez šarenih laža, i koji je postizao onaj gogoljevski cilj da gledalac shvati da se na kraju predstave smeje sebi.

– Danas kažem Dejanu, kao i mnogo puta ranije: majstore, majstore. Ne ostvlja me, međutim, na miru pitanje da nismo malo požurili lakim pristankom na njegovo povlačenje iz pozorišta 2011. godine? Kad je Ingmar Bergman u svojoj 87. godini objavio odlazak iz Dramatena, okupio se ceo ansambl, svi članovi tehnike i administracije, i puna četiri sata su ga molili da ostane bar još dve sezone na način koji njemu odgovara. Mi, međutim, slavitelji novotarija, petardi, bildovanog zdravlja, agresije i tako dalje, nije valjda da smo jedva dočekali? Žarko želim da nismo – istakla je Vida Ognjenović, navodeći koliko je Mijač u životu i nju lično zadužio.

Dejan Mijač je bio i prvi pozorišni reditelj kome su otvorena vrata Srpske akademije nauka i umetnosti (postao je njen dopisni član na poslednjim izborima 2021), a kako je istakao Vladimir Kostić, predsednik SANU, definicija njegove celokupne ličnosti mogla bi da se podvede pod odrednicu otmenost. Kostić se od Mijača oprostio stihovima Konstantina Kavafija, dok je Egon Savin, njegov nekadašnji student, zahvalio svom profesoru Mijaču na svemu onome čemu ih je podučavao.

– Govorio nam je o postavljanju gledalaca na privilegovano mesto – omogućiti im radost gledanja sa mesta sa kojeg se sve dobro vidi, razume i oseća. Svojom jednostavnošču, istinom i vedrinom pozorošte mora da pobudi sumnju svet, jer svet je velika obmana – reako je Savin, ističući da se živo seća kako je Mijač nadahnuto pričao o Gogolju, Steriji,Čehovu…

– Govorio nam je da je Čehov naš najbolji prijatelj – Čehov je stvorio Stanislavskog, a Stanislavski moderno pozorište. Tako su Sterija i moj profesor stvorili „Pokondirenu tikvu“, „Ženidbu“ i „Rodoljupce“, najdragocenije predstave u savremenom srpskom pozorištu.

Glumac Branko Cvejić, koji je decenijama sarađivao s Mijačem i bio vrlo blizak prijatelj s njim, podsetio je na neke njegove prevratničke predstave, kao i „Golubnjaču“ iz 1982, u kojoj je igrao, koja je bila zabranjena i zbog koje je Mijač u Vojvodini doživeo neviđenu političku harangu.

– O Dejanu su napisane knjige, studije, članci.,., i još će se njegovo delo izučavati, jer je ono kapitalno. A on je sam sebi već za života ispisao knjigu mudrosti, govoreći i u našim medijima o svom radu, ljudima oko sebe, kritikujući našu stvarnost – istakao je Cvejić.

Akademik Ljubomir Simović oprostio se od velikana naše kulture vrlo emitivnim pismom koje je pročitao glumac Srđan Timarov, u kojem je istakao da je Mijač imao sreću da ceo život provede u pozorištu, režirajući Čehova, i Šekspira, i Ronalda Harvuda, i Tomasa Bernharda, i naše pisce, od Nušića i Sterije do naišh savremenika. ,

„Kratko podsećanje na njegov rad ne mogu da završim a da ne podsetim na njegove postavke „Rodoljubaca“ 1986. u JDP. Kako koji dan, „Rodoljupci“ kao slika u nama postaju sve aktuleniji. Sve što mu je pozorište pružalo, sve što je od pozorišta dobio, MIjač je pozorištu uvećano i obogaćeno vratio. A kada je svojim predstavama dokazao da pozorišna iluzija može, da pozorišna iluzija mora da bude življa od života, ovaj veliki pozorišni umetnik je otišao“, istakao je Simović.

Vojislav Voja Brajović, glumac čiju je karijeru obeležio rad sa kraljem našeg teatra, podvlačeći paralelu sa Čehovom, ispričao je kako je Mijač, sa „onog sveta“, verovatno „režirao“ i svoj odlazak.

– Kad je 1904. u Nemačkoj umro Čehov, odbor za njegovu sahranu kupio je parcelu na grblju u Moskvi, i njegov kovčeg je doputovao vozom. Odbor za sahranu je ibo iznenađen kada je video da su se na stanici okupili poznati ljudi iz sveta politike i privrede, sa muzikom, a onda se ispostavilo da su ti zvaničnici čekali kovčeg nekog generala okupatorske vojske iz Poljske. Odbor je shvato da Čehova nema, razjurili su se da se raspitaju gde se zametnuo njegov kovčeg, i već kad su hteli da se raziđu dojavljeno im je da je kovčeg na slepom koloseku, u vagonu sa ostrigama. I to je prava čehovljevska slika. Nešto se od te slike, nažalost, događalo i nama, u tehnici organizacije Mijačeve sahrane, koju je vodilo ovo pozorište , Skupštine grada, porodica. Njegova ćerka Maja otišla je u bolnicu u kojoj je Mijač preminuo da uzme potrebnu papirologiju, ali se ispostavilo da je u tnjegovoj umrlici potpuno pogrešan, nepostojeći broj, što je značilo da ne može da se izvrši preuzimanje tela. Naravno, direktorka JDP, UDUS, ja lično, pronašli smo neku vezu sa admnistracijom, ispostavilo se da su u tim pairima upisali podatke iz zdravstevne knjižice, a ne iz dejanove lične karte. Potragu smo nastavili tražeći pomoć od lekara u toj bolnici, u kojoj je preminuo, koji nam je rekao da je dejanovo telo preuzela porodica. Ali, to je nemoguće, pokušap sam da mu objasnim, jedino ako je Dejan živ, pa vam je pobegao iz te bolnice. Opet su se svi razleteli, i uz velika izvinjenja, obavestili nas da su pronašli Dejanovo telo. Na sve to, njegov brat Danilo je rekao: „Eto, ipak je morao da režira“. I to da režira kafkijansku sudbinu našeg robovanja administraciji i birokratiji, ali da, kao i Čehov, zada smrtni udarac patetici – rekao je Brajović.

Premlad za svoje godine

Sa mnogo emocija i tuge od MIjača su se juče oprostili i glumac Svetozar Cvetković (putem video snimka, jer je trenutno na turneji u Njujorku), podsećanjem na predstavu „Leda“ koju je režirao u Ateljeu 212, i glumica Branka Petrić. Kako je istakao Cvetković, Mijač nam je do dana današnjeg svojim duhom i radoznalošću bio mlad, i otišao je mlad, premlad za svoje godine.

Šta je nam je sve ostavio u pozorištu juče su podsetili i inserti iz brojnih predstava – „Pokondirena tikva“, „Vasa Železnova“, „Pučina“, „Golubnjača“, „Rodoljupci“, „Trg heroja“, „Višnjik“…