Poslednji susret patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja

On na pozorišnu scenu izvodi dvojicu arhijereja Srpske pravoslavne crkve, koji su imali veliki, moguće i presudan uticaj na život SPC i srpskog naroda u prvoj polovini 20. veka, a od od kojih je jedan u međuvremenu proglašen za svetitelja. Reč je o patrijarhu Gavrilu (Dožiću) i vladici Nikolaju (Velimiroviću), koji se u Petkovićevoj drami na Mitrovdan, na patrijarhovu krsnu slavu, 8. novembra 1946, posle utamničenja u nemačkom koncentracionom logoru Dahau, rastaju zauvek. Vladika Nikolaj, kog su nove komunističke vlasti u Jugoslaviji proglasile za narodnog neprijatelja broj jedan i ratnog zločinca, odlučuje se za život u emigraciji, dok se patrijarh Gavrilo vraća u otadžbinu.

Petkovićev komad govori o okolnostima njihovog poslednjeg razgovora u vili Nemca Vilhelma Krauta, bivšeg logorskog kuvara, po izlasku iz Dahaua. Drama otvara i dilemu da li je posle državnog prevrata u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata srpski crkveni visokodostojnici, jedini u Evropi koji su bili utamničeni u nemačkim logorima, trebalo da se vrate u zemlju po svaku cenu i da li da borbu protiv komunističke vlasti vode na terenu ili da „požar u kući gase spolja“.

– Obojica – i vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo idu u potpunu neizvesnost. NJihov dijalog na rastanku nigde nije zapisan, on je stvar umetničke slobode. Ali, postoji neka topografija – mesto, vreme, podaci – pismo Mihe Kreka, bivšeg potpredsednika Kraljevske vlade i ministra je autentično, patrijarhov odgovor takođe. Drugo, patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su autori demonstracija 27. marta 1941, što je Tito prisvojio s balkona Narodnog pozorišta 1945. godine. Naravno da su oni bili nezgodni kao svedoci, a njihov povratak nepoželjan. Postoji tonski snimak obraćanja na radiju patrijarha Gavrila u sedam sati ujutru 27. marta, u kom poziva narodi da ustane protiv Trojnog pakta. Po stilu tog pisma, rekao bih da je autor bio vladika Nikolaj, ali za to nemam dokaza. Hitler je bio užasno ljut. Nemački diplomata Viktor fon Heren, izaslanik nemačkog Rajha u Jugoslaviji, kog takođe pominjemo u komadu, inače veliki prijatelj Milana Stojadinovića, na svaki način je pokušao da spreči bombardovanje, ali Hitler je bio neumoljiv. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su kao autori 27. marta označeni kao krivci, tako da su odmah uhapšeni 1941. i preko internacije u manastirima Rakovica i Vojlovica stigli u Dahau – objašnjava u razgovoru za Danas Bratislav Petković.

Na pitanje zbog čega dovodi u pitanje ispravnost odluke vladike Nikolaja da ode u SAD, Petković on kaže da „samo konstatuje da je postojala drugačija mogućnost – makar ga komunisti i utamničili“.

– Vladika Nikolaj je jako o loše prošao. Patrijarh Gavrilo mu je lepo rekao da nema više Mihaila Pupina, koji je kod Vudroa Vilsona ulazio kad je hteo, ni Tesle, niti drugih veliki Srba, kao i da sam značaj vladike Nikolaja više nije takav kao što je bio tokom Prvog svetskog rata. On je 1916. u Engleskoj bio jedan od najzapaženijih učesnika skupa povodom 300. godišnjice Šekspirove smrti. Perfektno je govorio engleski, obožavao Šekspira i maltene znao sve njegove komade napamet. Ja sam u komad i uneo da je bio vrstan šekspirolog. U Engleskoj je tada doživljavao velike počasti, ali je ambijent bio drugačiji kad je posle Drugog svetskog rata otišao u Ameriku, gde je umro 1956. u manastiru Svetog Tihona. Tamo nije bila situacija koju je očekivao, desio se raskol… Potpuno je bio razočaran – objašnjava Petković.

On kaže da su mu inspiracija za ovaj komad bili Memoari patrijarha Gavrila (Dožića), ali da u dramu nije uneo ništa od ranijeg, predratnog odnosa njegovih junaka koji je, između ostalog, bio opterećen neslaganjem oko uloge vlade Milana Stojadinovića u konkordatskoj krizi.

– Ne može u jednom komadu sve da kaže. Mnoge stvari sam morao da eliminišem, jer, što kaže Breht: „Ne sme komad da bude dosadan.“ Ako krenemo u naučno-istorijski esej, ode pozorište. Ipak, treba reći da je vladika Nikolaj kao Samarićanin ostao u Dahau, mada je mogao da se izvuče iz logora. On se brinuo o patrijarhu Gavrilu, koji je zahvaljujući Nikolaju preživeo – naglašava Bratislav Petković.

„Mitrovdan“ je koprodukcija dva privatna pozorišta – Madlenianuma i Moderne garaže. Glavne uloge tumače: Nebojša LJubišić kao patrijarh Gavrilo, Lako Nikolić kao vladika Nikolaj i Božidar Stošić kao Vilhelm Kraut. Autor scenografije je Vladimir Ćirić, kostima Tijana Sićević, dizajner svetla Srđan Jovanović, a savetnik za crkvena pitanja bio je sveštenik Nebojša Topolić.

Đuza i Moderna garaža

– „Mitrovdan “ je moj deseti tekst. Većina njih izvedena je u mojoj Modernoj garaži u kojoj mi je glavni glumac bio Vlastimir Đuza Stojiljković. Kad je on umro, a Ceca Bojković otišla u Finsku, prestalo je i moje pozorište. Đuza je bio najveći oslonac. Za dokumentarne drame koje sam pisao potrebni su vrlo uverljivi glumci engleskog tipa, što je Đuza bio. NJemu ste mogli da date šta god hoćete, on to oživi na sceni bez problema – kaže Bratislav Petković, reditelj, dramski pisac, političar, bivši ministar za kulturu i informisanje u Vladi Ivice Dačića, kolekcionar oldtajmera, osnivač i direktor muzeja automobila u Beogradu u okviru kog se nalazi i kamerna scena „Moderna garaža“. Petković je i vlasnik jedne od najstarijih poslastičarnica u Beogradu. Od 2010. je član SNS.