Posmrtni govor Štefana Cvajga

Posmrtno slovo održao je Ernest Džouns, a Štefan Cvajg mu je odao poslednju počast dirljivim govorom kao Frojdov dugogodišnji intimni prijatelj.

„Kao bliskom prijatelju profesora Frojda i njegove porodice tokom više od trideset godina, pripala mi je čast da se od njega oprostim.

Govorim u ime njegove porodice i ovde okupljenih prijatelja, ali pri tome ne gubim iz vida ni one koji se nalaze daleko – Brila, Ajtingona, Hansa Zaksa i tolike druge, ni pak Abrahama i Ferencija, koje čuvamo u sećanju.

Naravno, naše su misli i uspomene prvenstveno okrenute preminulom.

Oni koji znaju kakve je strašne patnje istrpeo, kakve je neopisivo jake bolove podnosio poslednjih meseci, moraju osetiti veliko olakšanje, jer on više neće patiti.

Niko nije mogao poželeti da profesor Frojd poživi makar još samo jedan dan duže, pošto mu se život svodio na svojevrsnu ličnu agoniju.

A osim toga, on se ni na koji način nije plašio smrti: ono što se kod drugih izražava religioznim osećanjima, kod njega je imalo oblik vere u vrednosti života i ljubavi.

Prema tome, možemo reći da nije bilo čoveka koji je toliko voleo život, a ujedno se tako malo bojao smrti kao on.

Živeo je punim životom, upoznao je i iskusio njegove vrhunce, ali i ponore, ogrejao je srce na njegovoj vatri, ali sada više život nije imao šta da mu ponudi.

Umro je okružen pažnjom i ljubavlju u zemlji koja mu je ukazala više počasti, uvažavanja i ljubaznosti nego njegova vlastita ili bilo koja druga, u zemlji koju je, mislim, cenio više od ostalih.

Svojom smrću nije ništa izgubio, i svakako ne možemo oplakivati njegovu sudbinu.

Ali, šta da kažemo o nama?

Živeti dalje u svetu bez Frojda!

U svetu bez te žive ličnosti, bez tog blagog i očaravajućeg osmeha, bez tih mudrih i ubojitih tumačenja sitnih i krupnih životnih pitanja, bez te širokogrudosti, spremnosti da se uvek pritekne u pomoć.

Nedavno mi je napisao, povodom jednog tužnog i nesrećnog slučaja: Nažalost, ovde jedino mogu pomoći novcem.

I kako se ta pomoć činila beznačajnom, u poređenju sa onom koju je obično pružao!

Pre nekoliko godina imao je privatnu prepisku s Patnamom oko etičkih pitanja.

Patnam mi je pokazao Frojdova pisma, i sećam se ovih dveju rečenica: Smatram moral nečim što se podrazumeva. Nikada nisam postupao iz niskih pobuda.

Ko bi od nas, ako se pošteno zagledamo u dubinu naše duše, mogao to da ustvrdi?

Neki među nama, koji bolje poznaju ljudske slabosti, povremeno su obeshrabreni posmatrajući sebe i ljude oko sebe.

Upravo se u tim trenucima sećamo produhovljenih pojedinaca koji su uspeli da prevaziđu sitničavost, da oplemene život i pokažu nam kakva treba da bude prava veličina duha.

Oni daju životu njegovu punu vrednost.

Ali su takvi malobrojni, a Frojd je bio jedan od najplemenitijih među njima.

Jedan velikan je napustio ovaj svet.

Zar život i dalje može imati smisla za njegove bližnje?

Ipak, Frojdovu smrt ne osećamo kao istinski odlazak, u punom značenju te reči, jer on nas je toliko nadahnuo svojom ličnošću, karakterom i idejama, da ga nikada nećemo stvarno izgubiti a da pre toga ne izgubimo onaj deo sebe u kojem on još živi.

Njegov je stvaralački duh bio tako snažan da ga je ulio i u druge oko sebe.

Ako se ikada za neku osobu moglo reći da je pobedila samu smrt i preživela uprkos Kralju Tame kojeg se nije ni malo pribojavala, onda to važi upravo za Frojda.

Time se opraštamo od čoveka koji nikada neće imati sebi ravnog. Iz sveg srca mu zahvaljujemo što je živeo, radio i voleo.“

Autor je psihijatar i psihoanalitički psihoterapeut čija je knjiga „Sigmund Frojd. Život sa strahom od smrti (1920-1939)“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.