Postavka arheološke budućnosti nadrealnog Hoogovog sveta

Otvaranje će biti propraćeno ambijentalnom chill muzikom koju će puštati DJ kxk i ritmom Južne Amerike za koji će se postarati DJ Alan Marley.

Umetnik će na otvaranju podeliti stotinak manjih crteža, u obliku skica figurativnih i apstraktnih radova, a ceo koncept je zamišljen tako da ljudi koju dobiju crteže mogu da ih docrtaju, da ih oboje, dodaju sopstvene detalje prema onome što sami doživljavaju.

Za razliku od skica, izložena Bendžaminova dela mnogo su kompelksnija. Pojašnjavajući svoj rad Ben umetnika poredi sa arheologom, i ukazuje da je u pitanju mentalni rad.

– Arheolog vidi celinu na manjim delima, detaljima. Unutar svojih manje detaljnih radova ja kopam kako bih izvuko nešto veće, sve vreme tragam za dubinom crteža. „Arheoliški rad“, to kopanje, jeste zapravo ponavljanje detalja i elemenata, upravo odatle ja crpim nešto potpuno novo i neočekivano. Igram se sa bojama. Nervira me što kod detaljnih crno belih crteže, prilikom dodavanja boja, one ubiju detalje i postaju važnje od samog crteža. Da boje same ne bi preovladale iznalazim ravnotežu između kolora i detalja. Dela bojim tako da crtež ostane u okviru moje zamisli – pojašnjava umetnik.

Tu svoju zamisao Ben opisuje kao neologizam. Neki vid oksimorona ili paradoksa, koje definiše kovanicom – arheološka budućnost. Umetnik zamišlja stvari koje su toliko daleko u budućnosti, da zapravo postaju stare i drevne.

– Poput putovanja kroz vreme, tokom skiciranja otkrivam delove budućnosti koja izgleda veoma staro, antički. Kao što arheolog koristi svoje oruđe, ja koristi olovku da otkrijem nešto u nastajanju, što ne postoji, ali će jednog dana postojati. Parče papira mi dozvoljava da imam viziju budućnosti. Razmišljam kako to što je nacrtano već postoji u dalekoj sutrašnjosti, i kako treba da ga nacrtam ne bi li ostalo tamo. Iako zvuči prepotentno, mislim da prepoznajem neke stvari koje će se dogoditi, i baš zato imam potrebu da ih ilustrujem – pojašnjava Thollet.

Upitan kako vidi izgleda budućnost, umetnik kaže da nas očekuje „pesimistički optimizam“. Prema njegovim rečima, ljudi se sve više transformišu, vezuju se za informatiku i mašine, priroda se menja, meša se sa plastikom, sa đubretom.

– Dešava se nešto poput entropije, tumora… nebo se prazni od oblaka i postaje sve bleđe, kako bi na kraju sve postalo prazno – objašnjava Ben, i kaže da se zato, pored jarkih boja, na njegovim delima može uočiti kontrast u vidu beline u pozadini.

Thollet ima osećaj da se sve završava i uništava, ali veoma sporo, što je glavni razlog zbog koga mi taj proces ne možemo uvideti.
Nešto se, kaže, i ubrzava, ali opet izuzetno sporo, poput ponovnog rađanja. To što nastaje postaje već uništeno, jedan vid deformisane renesanse.

Benove čovekolike figure, hibridi, posledica su ljubavi prema poigravanju sa oblicima.

– Crtam instinktivno, a oblike radim brzim potezima. Kada uočim nešto u tom apstraktnom obliku, počinjem da ga blago olovkom ivičim kako bi oblik dobio izgled. U isto vreme pokušavam da održim balans između aprstraktnog dela koje sam započeo da stvaram i figurativne stvari koju planiram da završim. Veza između ta dva je čudna vizija – apstraktno je, ali se u isto vreme prepoznaju oblici i stvari. Čudne linije nekada idu u svim pravcima, nekada je to senzitivno, a nekada veoma simetrično, matematički .. Pokušavam da nađem ravnotežu između nečega rigidnog i striktnog i nečega što odatle želi da pobegne. Međutim za taj beg ne postoji ni jedno sigurno mesto. Malo je pesimistično, ali to što beži nestaje u belini prostora jer ne nalazi mesto gde bi se obnovilo. Za mene je to dugačak period, tranzicija posle neke velike destrukcije, apokalipse, gde oblik, taj senzitivni deo, ta natura, bolje rečeno neo – natura pokušava da se obnovi, da se ponovo rodi.. Kao neka renesansa sa poteškoćama – objašnjava Thollet.

Upitan šta odnosno ko je Hoog, on kaže da je u radu stvorio velike monstrume koji nemaju identitet. Zato moraju da se hrane identitetima drugih da bi preživeli. Inspirisano je njegovim životom i upoznavanjem toksičnih ljudi, koje naziva „perverznim narcisima“, koji crpe energiju drugim ljudima kako bi preživeli. Oni su ga inspirisali da nacrta te monstruozne kreature.

– U mojih pet većih crteža nalazi se taj lik koji crpi energiju ljudima, on ima igle koje mu izlaze iz glave pomoću kojih ljudima uzima sve što imaju. Poslednji crtež iz te sertije predstavlja tu kreaturu u velikom gradu. Taj lik izgleda pauzirano, statično, pošto je sve proždrao, a od toga ništa nije uradio, ništa nije kreirao, i sada razmišlja: „šta da radim sa svom tom energijom koju sam iscrpero od svih tih ljudi“. Goom je taj lik koji je loš, koji crpi energiju, a Hoog je onaj koji pokušava da popravi stvari – pojašnjava on.

A pošto je i sam nadrealizam, kome je umetnik sklon, nastao u Francuskoj koja je u jednom periodu bila epicentar umetnosti, pitali smo ga kakvo je danas stanje na francuskoj umetničkoj sceni, na šta Thollet odgovara da ljudi nemaju velike ideje da kreiraju nešto suludo.

– Dosta je kontemplarno i postoji velika nepovezanost, postoji isključenje između ljudi generalno. Čak i kada pokušaju da stvaraju zajedno, nastaje nedostatak kompleksonsti. Postoje ideje, ali one nisu velike. Ne kopa se dovoljno kako bi se do tih ideja stiglo. LJudi iz umetničkih škola uglavnom imaju isti profil i način razmišljanja. Naravno, moraš da naučiš nešto u školi, ali je često to previše uzak vid razmišljanja – „unutar kutije“. Svi se pretvaraju da su slobodni i da mogu da stvaraju sve što požele, ali se sve uglavnom svodi na školski mentalitet. Naravno, postoji umetnost, ali nedostaje neki vid ludila, jer su ljudi su previše zatvoreni – zaključuje Thollet.