Postoji samo šačica umetnika, svi ostali su profesionalci

Producirao sam njegov poslednji film „The Devil and Father Amorth“, a snimali smo ga u LA-u – kaže u intervju za Danas italijanski režiser Frančesko Zipel, čiji je film „Fridkin bez cenzure“ prikazan na ovogodišnjem Beldocsu.

* Zašto Vam je Vilijam Fridkin bio toliko zanimljiv?

– On je jedan od najboljih ljudi koje čovek može da sretne. Zabavan, duhovit i nepredvidiv. Ispostavilo se, a nisam mogao to ni da zamislim, da je cela njegova umetnička karijera bila posvećena dokumentarcu. Počeo je kao dokumentarista. NJegov prvi film bavi se istinitom pričom o čoveku koji je osuđen na doživotnu robiju i smrtnu kaznu u SAD-u. Taj dokumentarac uspeo je da spase život jednom osuđeniku na smrt. U filmovima „Francuska veza“ i „Isterivač đavola“ hteo je da oslika nešto što realno postoji u ljudskoj prirodi i koliko je interakcija i povezivanje među ljudima važno. Uvek je bio koncentrisan na to da uhvati realnost, da stvori nešto što samo najbolji dokumentaristi mogu da učine. Fridkin može da se suoči sa sa glumcima. Glumci sa kojima je radio pohvalili su ovaj dokumentarac. Vilijam Defo i Elen Burstajn samo su neki od njih. Metju Mekonahi mi je kazao da je igrao uloge romantičnih momaka u neozbiljnim i otkačenim filmovima, ali da ga je Fridkin video na pravi način. Uočio je da njegova zgodna pojava krije nešto „zastrašujuće“. Upravo zahvaljujući Fridkinu izašao je iz klasičnog glumačkog šablona.

* Može se reći da je Fridkin odličan „čitač“ ljudske prirode. Da li je Vaš dokumentarac uspeo da „pročita“ njegovu ličnost?

– Da i to veoma dobro. NJegova ličnost je nepredvidiva. Alergičan je na kompromise. Uvek govori ono što mu padne na pamet. On psuje, pridikuje ljudima kada pomisle da su umetnici, jer, prema njegovom mišljenju, ako neko ko radi svoj posao kaže da je umetnik, onda je lud. Postoji samo šačica umetnika a neki od njih su: Felini, Antonioni, Čaplin, Orson Vels, svi ostali su profesionalci. Felini je bio neko ko je sanjao celu noć, a onda bi ujutru otišao na snimanje i rekao glumcima da urade ovo ili ono. Kad bi ga pitali zašto, on bi odgovorio ‘sanjao sam to sinoć’. Imao je viziju scenarija. To je umetnik, a svi ostali su sjajni profesionalci.

* Fridkin u Vašem filmu kaže da „demistifikuje“ film i reditelje. Uspeva li u tome?

– On to uvek radi, demistifikuje stvari, zato što misli da moramo da budemo verni samima sebi. Hoće da pronađe „ogoljenu istinu“. Prema njegovom mišljenju, treba da nam bude jasno da radimo najbolji posao na svetu i da upravo zato treba da razobličimo stvari koje se dešavaju u filmskoj industriji kao biznisu. Stalno je izgovarao duhovitu metaforu – „Uspeh ima mnogo očeva a neuspeh je siroče.“ Dakle, kad uspeš, svi su bili deo uspeha – od producenta do glavnog glumca. Ali, ako ne uspeš, sam si kriv. Upravo ove reči oslikavaju okruženje u kome je živeo i radio – možeš da budeš Fridkin, Spilberg, Kopola, ali pripadaš industriji.

* Da li je to tako samo u Americi ili je industrija počela da ulazi i u evropski film?

– Ono što je u Evropi prelepo jeste to što je kod naših filmskih stvaralaca izraženiji stav „stvaram film, ja sam umetnik“ dok u Americi možeš da snimiš „Šindlerovu listu“ i „Dobre momke“, ali ako film nije dobro prošao na blagajnama, onda si nula. Možeš da snimiš umetničko delo, ali ako se nije probilo na tržištu, ništa ne vredi.

* Može se uočiti još mnogo razlika između evropske i američke kinematografije? Da li je ovaj Vaš film američki ili evropski?

– Evropski filmovi teže da dublje oslikaju naše identitete. Ako pogledate „Francusku vezu“, videćete sliku NJujorka sedamdesetih godina, dilere droge i sve što uz to ide. S druge strane, pogledajte Emira Kusturicu. Određeni deo jugoslovenske kulture upoznao sam kroz njegova ostvarenja. Sećam se da sam, kad je prikazivano „Podzemlje“, bio srednjoškolac. Pogledao sam ga u bioskopu i pomislio „šta koji moj, ovaj film je neverovatan“. U tom filmu se mešaju umetnost i brutalna stvarnost. To je neverovatno moćan prilaz stvaranju filma. To je nešto što teško može da se pronađe u američkim filmovima: kombinacija umetnosti, pričanja priče, stvarnosti, sagledavanja stvari. Pomenuo sam Kusturicu jer mi je jedan od omiljenih reditelja. Moj film je veoma istinit, ali je, na neki način, više „američki“ zato što mnogo ljudi iz američke filmske industrije govori u filmu, pa zato više vuče na „američki“. Kroz Fridkinove reči pokušao sam da oslikam jedan momenat u istoriji Holivuda. Ono što je „evropsko“ u ovom filmu jeste prikazivanje Fridkina kao neverovatnog predstavnika određenog tipa ličnosti. Obradovalo me je to što su mnogi ljudi koji su videli film a nisu „zaluđeni“ filmom prokomentarisali: „Bože, ovaj tip je neverovatan!“ To sam i hteo da postignem.

* Da li dokumentarni film u savremenoj kulturi zauzima mesto koje mu pripada? Šta najviše volite u dokumentarcima?

– Mislim da dokumentarac dobija sve važnije mesto u filmskoj zajednici. Zato što kroz dokumentarnu formu na interesantan način možete recimo da ispričate priču o zaljubljivanju u karakter, mesto, pogled. Oduvek sam bio zaljubljenik u istoriju, pa mi kopanje po arhivima i istraživanje ispunjavaju. Zaljubljivanje u priču, imanje potrebe za izučavanjem, najbolje se radi kroz dokumentarac. To je dragoceno. Holivudska blokbaster kultura će približiti ljudima dokumentarac samo zato što niko neće stalno da gleda jedne te iste stvari gde je nedostatak ideja očigledan. Mislim da dokumentarcima predstoji svetla budućnost.

* Šta film treba da „uradi“ gledaocima?

– Da u ljudima izazove radoznalost, da ih podstakne da čitaju, da razumeju jedni druge, da komuniciraju. Živimo u kulturi u kojoj smo sami i usamljeni, živimo nasamo sa tehnologijom. Mislim da dokumentarac može da bude novi način za razmenu među ljudima.

* U filmu ste govorili o tome šta znači biti umetnik. Šta o tome misli Fridkin?

– Fridkin ne voli da ga tako zovu. Mislim da on jeste umetnik, jer ima stav, nadahnuće i ideju. Duboko verujem da biti umetnik znači biti inspirisan.

* Kako ste birali umetnike koji se pojavljuju u filmu, šta ih povezuje sa Fridkinom?

– Razgovarao sam sa ljudima koji su povezani sa njegovom karijerom, ali i sa onima koji ga veoma poštuju kao što su Frensis Ford Kopola ili Kventin Tarantino. Nisam planirao Vesa Andersona, međutim, pošto sarađujemo, pomenuo sam projekat, a on je odreagovao: „Stvarno!? Ja sam veliki fan Bilija Fridkina.“ Pitao sam ga „pa koja je veza između tvojih i njegovih filmova“, a on je odgovorio, „ne ne ne, kroz njegove filmove upoznao sam NJujork“… Još jedna od osoba od koje baš nisam očekivao da bude ljubitelj Fridkinovih dela je dirigent Zubin Mehta. Iako radi u operi, on je veliki ljubitelj i poznavalac kinematografije. Zahvaljujući svima njima stekao sam utisak da pored onih sa kojima je Fridkin sarađivao, postoji i cela galaksija ljudi koji ga vole.

Veza sa Hičkokom

Jedna od omiljenih anegdota kada je Fridkin u pitanju, a koju nisam stavio u film, glasi ovako. Pre nego što je počeo da se bavi filmom, Fridkin je radio na svom poslednjem TV programu, koji je producirao Alfred Hičkok. Fridkin je radio na setu, a Hičkok mu je prišao i upitao ga: „Da li vi, gospodine Fridkin, znate da se na snimanju nosi odelo (sako, kravata, košulja)?“ I otišao. Fridkin nikada ne zaboravlja. Nekoliko godina kasnije, kad je osvojio jednu od mnogih nagrada za film „Francuska veza“, u Udruženju američkih reditelja na dodeli nagrade Hičkok je sedeo u prvom redu. Kad je primio nagradu, umesto da se sa strane stepenicama spusti sa bine, Fridkin je skočio sa nje, nacrtao se ispred Hičkoka i upitao ga: „Šta mislite o ovoj kravati, Hič?“ I otišao. To je Fridkin.