Poštujem svoj instrument, ne želim da bude dekor filmu i televiziji

Lusero Tena je njeno umetničko ime – rođena u Meksiku 1938. kao Marija de la Lus Alvares-Tena. Pre solističke karijere na kastanjetama bila je poznata kao igračica flamenka i tradicionalnih španskih plesova, što joj je donelo status Unicefovog diplomate. Na novogodišnjim koncertima u Beogradu oborila je s nogu ne samo publiku nego i filharmoničare, koji su još na probi bili „naprosto kupljeni“ i očarani virtuoznošću gošće.

Jutro nakon što su se u Velikoj dvorani „Kolarca“ posle svake kompozicije iz novogodišnjeg programa radovali i aplauzima uzajamno pozdravljali orkestar, solista, dirigent i publika, Lusero Tena je u intervjuu za Danas govorila o svom „malom instrumentu“, saradnji s najvećim dirigentskim imenima i orkestrima, poznanstvima sa holivudskim zvezdama, detaljima iz karijere za koje kaže da do sada nije nikada otkrila u medijima.

– Jako sam uživala na koncertima u Beogradu, zato što je publika toliko topla, a ono što je meni najvažnije jeste da tokom interpretacije nekog dela imam osećaj da u to uključujem publiku, da joj prenosim svoje uživanje. Ovde sam osetila to prenošenje energije i na dirigenta, orkestar i publiku – objašnjava Lusero Tena ono što se dve večeri zaredom događalo na „Kolarcu“.

* Da li je ovo Vaše prvo gostovanje u Beogradu i prvi nastup sa maestrom Oliverom Dijazom? Na koncertu je delovalo da sarađujete celog života.

– Pre 20 godina bila je ovde u okviru diplomatsko-kulturne razmene između Španije i Srbije. Sećam se da sam u jednom restoranu posle koncerta srela čuvenog dirigenta Genadija Roždestvenskog, kog sam upoznala u Madridu. On je tad dirigovao Beogradskom filharmonijom. Nisam mogla da verujem da me se takva legenda dirigovanja setila. Što se tiče maestra Dijaza, ovo nam je treći zajednički nastup. Prvi je bio u Teatru „Zarzuela“ u Madridu. On je muzički direktor te kuće, što je za mene bilo posebno emotivno, jer sam pre 50 godina upravo tu imala jedan od debija. Drugi put je to bio besplatan koncert na Trgu Plasa Major, za ljude kojima su zbog cene nedostupne karte za koncerte. Ovaj treći koncert u Beogradu definitivno je prvi put sa ovako dobrim orkestrom kakav je Beogradska filharmonija.

* U Vašoj biografiji piše da kastanjete držite u rukama od četvrte godine. U čemu je magija ta dva izdubljena komada kestenovog drveta školjkastog oblika povezanih vrpcom?

– Smatram da je to dar od Boga i da postoji direktna veza između mene i ovog malog instrumenta. Ali, imala sam i odlične uslove – kao mlada, bila sam profesionalna igračica – igrala sam sve tradicionalne i folklorne španske plesove, bolero 18. veka i flamenko. Ono što je zanimljivo, flamenko u svom izvornom obliku ne uključuje kastanjete. Flamenko je trougao koji čine pevanje, gitara i ples. Moja čuvena učiteljica flamenka, definitivno najbolja na svetu, Karmen Amaja, učeći flamenko uvela je kastanjete, ali na specijalan način. Ja sam to nastavila. Nastupala sam u 65 zemalja, zajedno sa Lorinom Mazelom, Mstislavom Rostropovičem… Sa Plasidom Domingom bila sam u Berlinskoj filharmoniji, milanskoj Skali, a 2018. i u Holivud Boulu. Ono što je tu posebno važno je da sam sa kastanjetama nastupala kao sa solističkim instrumentom uz orkestar, što je bio slučaj i sa novogodišnjim koncertima sa Beogradskom filharmonijom. Kastanjete su mojom zaslugom postale solistički instrument. To je moja karijera.

* Da li je bilo teško afirmisati kastanjete kao solistički instrument?

– Vrlo je teško, zato što, kad se prati ples, to je povezano jedno sa drugim. Ali ovako, strahovito moram da vodim računa o dinamici, na koji način ću se uklopiti sa orkestrom. U izvođenju jako poštujem kompozitorovo delo, ne improvizujem.

* Ko radi orkestracije za kastanjete?

– Ja zapravo ne sviram po notama. Jako dobro studiram kompoziciju, ulazim u nju i naprosto se „namećem“ – izvlačim tu liniju za kastanjete. U savremenoj muzici ima primera orkestracije, koje zapravo ne poznaju sam instrument, što zvuči veštački i nema smisla. Ja sama stvaram način na koji ću kastanjete da priključim orkestru.

* Koliko je trebalo vremena da klasičari prihvate kastenjete kao solistički instrument?

– Na početku je bilo malo teško, ali nikada nije bilo negativnih očekivanja. Klasični muzičari su prosto bili iznenađeni. Ali, iz iskustva sviranja sa mnom – kad shvate koliko ih pratim, koliko slušam kompoziciju, oduševljeno su prihvatili kastenjete. Mnogi umetnici javljali su mi se i javljaju mi se sami jer žele da sarađuju sa mnom. Na samom početku to su bili Rostropovič i čuveni gitarista Andres Segovija, koji je za gitaru učinio upravo ono što sam ja za kastanjete.

* Kako doživljavate svoju umetničku karijeru – da li ste solista, balerina ili flamenko igračica, imali ste i svoju trupu?

– Pre 50 godina u Teatru „Zarzuela“ u Madridu predstavila sam se u celom spektru – kao izvođač na kastenjetama, balerina i kao igračica. Sad se ne bih tako definisala. U suštini ja sam solista na kastanjetama, bez plesa, mada su moji pokreti dok sviram integralni deo izvođenja.

* Da li ste imali iskustvo sa filmom?

– Ne, ali sam imala pozive sa televizije. Ja poštujem svoj instrument, stalno mislim o širenju njegove važnosti, ali ne i da bude dekor za raznorazne TV emisije ili film.

* Šta je to u španskoj tradicionalnoj muzici, ritmu i plesu što ljude toliko privlači i lako osvaja?

– Što se tiče naših kultura i uopšte – španska i italijanska muzika zaista izražavaju emocije prema životu i to je ono što delimo, što nam je prepoznatljivo i u tome uživamo. Ali, u nekom međunarodnom smislu moram da pomenem harfistu Gzavijea de Mestra, sa kojim nastupam već neko vreme i sa kojim sam prošle godine imala 22 koncerta. Snimili smo i CD gde je Gzavije napisao da „iako sluša i svira špansku muziku, tek kad je upoznao Lusero, ona ga naučila da uživa u španskoj muzici baš na način na koji je ona prenosi“. Ja sam zapravo zahvaljujući njemu ovde u Beogradu. On je prvi put bio ovde 2015. i pričao je da imamo zajedničke koncerte, tako da je Gzavije pomogao Beogradskoj filharmoniji da dođe u kontakt sa mnom. Ja sam mu se javila da sam u Beogradu zahvaljujući njemu i da se nadam da ćemo zajedno ovde nastupati, jer kad nas dvoje – harfa i kastanjete nastupamo sa orkestrom to je specijalni spoj – mi se uzajamno inspirišemo.

* Imate li naslednike, da li još neko svira kastanjete kao solistički instrument?

– Nažalost, nema umetnika koji se bave kastanjetama na način kako se ja bavim. Iako su me hrabrili da otvorim školu, ja naprosto nisam mogla da to radim zbog svoje karijere, jer ne bih mogla da usavršavam svoj zanat.

* Šta posle Beograda?

– Imam 81 godinu. Ne krijem svoje godine, smatram da imam dobar duh koji me pokreće. Posle Beograda sa maestrom Oliverom Dijazom imam koncerte u Madridu. Posle toga dolazi mala pauza, a iza nje nastupi sa Gzavijeom de Mestrom u Ekstremaduri koji se nastavljaju sve do Južne Koreje i Hongkonga u junu. Želimo da što češće nastupamo u Kini. U planu su Peking, Šangaj, kao i Tokio, samo što je to jako daleko. Maestro Dijaz i ja imamo istog menadžera. Ona je Italijanka, ćerka poznatog muzičara, koja živi više od 30 godina u Madridu i brine o mojim nastupima.

Prevod sa engleskog Jelena Milašinović

Holivudske zvezde

* Na internetu uz Vaše ime pojavljuje se i more fotografija sa velikim holivudskim zvezdama. Možete li da nešto kažete o tome?

– Nisam imala veze sa filmom, ali sam nastupala kao igračica na prestižnim mestima gde se okupljala elita tog vremena – važni ljudi, diplomate, veliki umetnici poput Branda. Ali ta fotografija koju svi znaju nastala je kao posledica moje dugogodišnje saradnje sa Unicefom. To je sa proslave 25. godišnjice ove organizacije u Parizu, na kojoj je domaćin bio Deni Kej, kao njen predsednik. Tu su bili i Marlon Brando, Đulijeta Mesina, Moris Ševalje i mnogi drugi ugledni umetnici, sa kojima sam imala priliku da se upoznam kao ambasador Unicefa. Gostovala sam i na mnogim festivalima u Italiji, Poljskoj, Španiji, Francuskoj… Avu Garner upoznala sam u Madridu, gde sam igrala flamenko. Došla je da vidi moj nastup. I mnogi drugi želeli su da vide moja izvođenja. Tako je Gejs Keli strašno bila uporna da me upozna, iako sam često bila na turnejama. Primila me je u Monaku, gde sam videla i princezu Karolinu, koja je tad bila mala devojčica. Imam i fotografiju. Imala sam čast da upoznam jako mnogo slavnih i uticajnih ljudi samo zahvaljujući mom malom instrumentu.

Prvi put o sebi

– Imam špansko poreklo. Moji baba i deda su Španci, ali ne i moji roditelji. Iako sam 60 godina španski državljanin, obožavam Meksiko, gde sam se rodila, počela da igram, naučila sve o kastanjetama, udala za mog supruga, koji je moj život. Kad sam bila jako mala, naša kućna pomoćnica dala mi je parče kozjeg sira, od čega sam dobila temperaturu i groznicu. Doktor je rekao mojoj majci da moram mnogo da vežbam da bih se razvila, ali pošto tada nije bilo teretana i razvijenog sportskog duha, majka me je dala na ples. U novinama sam videla konkurs „Tražimo zvezde“ i na nagovor prijatelja, a bez znanja roditelja, prijavila sam se pod drugim imenom. Majka je to otkrila, ali me je pustila da učestvujem na konkursu. Osvojila sam prvu nagradu i nastup na TV. Tad sam imala 11 godina. Igrala sam sarsuelu, jer sam znala kastiljanske plesove, ali ništa nisam znala o flamenku. Imala sam sreće da je moja profesorka Karmen Amaja došla iz Španije u Meksiko. Kad se razbolela, zamenila sam je na turneji na kojoj sam obišla ceo Meksiko, SAD i nastupala i u Karnegi holu. Sa njom sam u 19. godini otišla u Španiju. To je ceo moj život sa kojim sam jako srećna. Jedinica sam, nemam braću i sestre, nemam ni svoju decu, ali sam srećna zato što imam svoj instrument – Lusero Tena kaže da je ove detalje o sebi prvi put ispričala za medije.