Posvećenik i saputnik srpske književnosti

Sa predratnom srpskom i jugoslovenskom književnošću bila je povezana ne samo preko najmlađeg (pored Đorđa Kostića, koga je takođe poznavala) nadrealiste Oskara Daviča, kojem je bila partnerka i supruga dvadeset godina, već i preko Marka Ristića i Aleksandra Vuča, kojima je bila prijateljica i njihova miljenica, ako se tako može reći.

Kao prevoditeljka sa ruskog jezika i jedna od urednika časopisa Delo, a kasnije članica redakcije Nolita, Milica Nikolić je angažovala i nekoliko naših, tada mladih, pesnika za prepevavanje pesama sa ruskog a za potrebe Antologije moderne ruske poezije objavljene u koautorstvu sa Nanom Bogdanović u Nolitu 1961. Među njima su bili Branko Miljković, Stevan Raičković i drugi.

Bila je veliki prijatelj sa Radomirom Konstantinovićem i Vaskom Popom, koji ju je zvao Milja. Danilo Kiš je neretko dolazio kod nje da bi dugo razgovarali i raspravljali o pojedinim rešenjima u Kišovim beletrističkim i polemičkim tekstovima. Potpisniku ovih redova je ispričala kako je jednom, kada im je kontrolor u gradskom autobusu zatražio karte na uvid, Danilo Kiš rekao: ja sam samo u pratnji dame, ja samo pratim damu! Ko sve nije kod Milice Nikolić u stan Prve pruge broj 1, na granici Zemuna i Novog Beograda, dolazio i kome sve ona nije pomogla da uglača stihove ili da baci i odrekne se slabijih delova! Nikada Milica to nije isticala smatrajući tu pomoć piscima i pesnicima nečim sasvim prirodnim i uobičajenim u književnom životu.

Većina je odmah sve predloge usvajala, manji broj se sa Milicom upuštao u raspravu. Aleksandar Tišma je takođe prvo Milici na čitanje slao svoje rukopise, ali njen savet da baci rukopis svoje knjige o ženama nije poslušao. Volela je da svom kolegi iz Nolita Borislavu Radoviću spremi njegovo omiljeno jelo, u kojem je on satima uživao. Bila je veoma dobra kuvarica i volela je da ugosti prijatelje.

Imao sam izuzetnu čast i veliku sreću da je upoznam i da sa njom razgovaram o njenom životu i literaturi. Moja znatiželja da saznam nešto više i drugačije o srpskoj posleratnoj književnosti verovatno joj se učinila snažnom i zbog toga je, pretpostavljam, i pristala da vodi razgovore sa mnom. Za to veliku zaslugu ima i Vojka Đikić, urednica Sarajevskih svezaka, koja mi je i ponudila da sa Milicom uradim jedan duži intervju, videvši pre toga moj razgovor sa njom koji sam objavio u časopisu „Tisa“ iz Bečeja. Milica je inače dala samo jedan intervju tokom života, koliko se sećam, Radio Beogradu.

Nekoliko godina u Sarajevskim sveskama je objavljivala svoj Dnevnik čitanja u kojima je pisala o savremenoj književnosti posle dve hiljadite godine. Uvek kada bih došao kod nje, na velikom okruglom stolu sam zaticao novu hrpu knjiga najrazličitijih žanrova, od poezije do istoriografije. Sećam se da mi je Latinka Perović rekla da je najbolji tekst o njenoj knjizi „Dominantna i neželjena elita“ napisala Milica Nikolić. Svaka knjiga koju je uzimala u ruke, činilo mi se, za nju postajala svetinja.

Jednom sam je sa vrata upitao: „Milice, zašto mi niste rekli da ste u srodstvu sa Karađorđevićima?“ Ona mi je odgovorila: „To mi nikad nije bilo važno, ja sam komunistkinja.“ Stan u kojem su Davičo i Milica stanovali u Ulici prote Mateje zvali su Čuk (čukundeda), jer je bio na neki način povezan sa knezom Arsenom.

Prisećam se anegdote koju mi je ispričala: njen deda po majci iz familije Letić se vratio iz Prvog svetskog rata i poskidao sve ikone sa zidova rekavši svojim kćerima da će im umesto miraza dati obrazovanje, pa je tako verenika njegove ćerke a Miličinog oca, pomogao na studijama medicine u Beču i Gracu, gde je jedno vreme kao beba, rođena u studentskom braku, Milica sa svojim roditeljima živela.

Nisam bio jedini koji je bio željan razgovora sa Milicom Nikolić. Ona je u poznim osamdesetim i ranim devedesetim uspela da održi veze i poznanstva sa mnogim književnicima, književnim istoričarima, pesnicima, umetnicima, čak i s onima koji ne samo da pripadaju drugim generacijama, nego drugim jezicima i kulturama, poput slovenačkog pesnika i intelektualca, Miklavža Komelja, s kojim je Milica Nikolić razvila intenzivnu prepisku, ali ne preko interneta, već na papiru ispisanim pismima, često propraćenim, s njegove strane, izuzetnim crtežima u boji. On je zavoleo Miličine knjige i tekstove iako je pre toga nije lično upoznao. Jedanput kada je boravio u Beogradu odvezao sam ga do Milice i ostavio ih da razgovaraju.

Do mog poznanstva s njom nisam sreo nekoga ko je toliko i na takav način posvećen književnosti, činu čitanja i pisanja. O tome svedoče i njene izuzetne esejističke knjige. U olakom i sve češćem neodgovornom ocenjivanju književnih dela i pisaca danas u medijima, časopisima i privatnim razgovorima, Milica Nikolić je merila svaku svoju izgovorenu ili napisanu reč, čak i o akterima koji već odavno nisu u životu.

Milica Nikolić mi, u našim razgovorima, koje smo vodili bar tridesetak puta, nijedanput nije upala u reč! Sasvim otvoreno smo razgovarali gotovo o svemu, a najviše o srpskoj književnosti, o Oskaru, preko koga se sve povezivalo i merilo; šta je mislio o Kišu, o Dušanu Matiću, zašto je toliko cenio Marka Ristića. Davičo je po njenom priznanju, običnim rečima kazano – ljubav njenog života. Ja sam ipak insistirao da pričamo i o Branku Miljkoviću i o drugima. Jer se sve to u istorijama književnosti ne može pročitati.

Sada mogu da kažem da sam Milicu Nikolić poznavao ceo svoj život, u razgovorima s njom napravio čitav krug. To je njen najveći dar meni, saznanje, naizgled, u ovim vremenima neveselo i tužno, ali blistavo: da biram još jednom, opet bih izabrao da budem pesnik.