Potpuno jasna trosmislenost: O filmu „Crveno nebo“ Kristijana Pecolda na 30. Festivalu evropskog filma Palić

Leon (Tomas Šubert), glavni lik filma „Crveno nebo“, momak je u procepu.

Njegovu mladost nije lako odrediti (27?), a tumači ga tridesetogodišnji glumac koji je donekle spektakularno filmski debitovao još 2011. godine u „Disanju“ Karla Markovica.

Dvanaest godina neprekidnog rada donelo je Šubertu određenu patinu, uz lagani višak kilograma koji bi mogao biti rezultat potreba „Crvenog neba“ ili nekog prethodnog dramskog zadatka.

A možda i ne bi.

Kako god, njegov Leon bi mogao biti privlačno ljudsko biće, samo da nije nesiguran oko toga gde se, barem otprilike, njegova seksualnost nalazi na Kinzijevoj skali.

Ili da nije u dubokom problemu glede teme i stila njegovog drugog romana, nakon debitantskog o kojem ne znamo mnogo, osim da mu je pružio priliku za nastavak književne karijere, tj. za stanje u kojem ima pravo da se definiše kao pisac – ali, znate kako se smatra, svaki iole sposoban kuckač po tastaturi u sebi ima jedan roman.

Ili, spisku nema kraja, kada bi umeo da prihvati svoje klasno stanje čoveka iz manje imućnih slojeva koji se druži („muva“?) sa Feliksom (Lengston Uibel), finansijski bezbrižnim melezom što nepretenciozno sprema fotografski portfolio za prijemni ispit na umetničkom fakultetu…

„Momče, mator si ti za to“, prolazi nam kroz glavu dok posmatramo stasalog Feliksa koji namerava da od nule započne sledeću akademsku fazu.

A opet, dug je život pripadnika visoke klase u XXI veku, i valja ga obogatiti novim počecima.

Feliks je, stoga, smiren i siguran, dok Leon nosi omot frustriranosti i očaja koji odražava srž ličnosti.

Tako uspostavljeni dvojac stiže do šumskog letnjikovca blizu morske obale, u vlasništvu Feliksove porodice, u cilju radnog odmora.

Tu zatiču nenadanu gošću Nađu (Paola Ber), ćerku koleginice Feliksove majke, koja kao prodavačica sladoleda u obližnjem turističkom odmaralištu zarađuje sezonski novac.

Feliks je, ponovo, neuznemiren, smatrajući da se Nađino prisustvo, te njen redovni večernji seks sa plažnim spasiocem, ne ukrštaju sa stvaranjem fotografskog portfolia („…hoću da slikam ljude na obali. I more.“).

Leonu je, pak, to jedna nelagodnost previše, i postaje verbalno nasilan prema svima.

Uskoro, Feliks preuzima telesne aktivnosti sa spasiocem, Leon i Nađa sve više razgovaraju, i ceo siže bi u rukama nekog drugog autora mogao biti filmski ekvivalent plažne literature.

Naravno, pod kontrolom smo Kristijana Pecolda, već se sme reći, majstora žanrovske trosmislenosti koji Paolu Ber i njenu Nađu upotrebljava na sličan način na koji je to činio u prethodnom filmu „Undine“.

Isprva, ona je prisutna kao noćni zvuk iz drugog dela kuće, zatim kao udaljena silueta koja napušta dvorište, na koncu se priključivši u punom kapacitetu.

No, misteriozna ekspozicija lika je odigrala svoju funkciju, i ne možemo se ne pitati – uz redovno pominjanje šumskih požara koji divljaju u navodno bezbednoj udaljenosti – nije li Nađa nepozvana ali preko potrebna muza, ili nekakvo obličje mitskog Harona koji i junake i film ima prevesti u pravcu smrti?

Ili, o užasa, i jedno i drugo?

Sigurno je jedino da, u strukturnom pogledu, ona vodi film ka stravi i užasu.

A onda, dolaskom Leonovog književnog urednika koji mu ima saopštiti neprijatno stanje stvari, Pecoldov Haron otkriva svoja ljudska svojstva, u isto vreme postajući detaljni lik i ne gubeći početni, usudni potencijal.

Nađa je, naime, na nivou banalne stvarnosti, opasna za sve slojeve Leonove nesigurnosti i nedefinisanosti.

Kao mitsko biće, pak, ostaje inherentni činilac požarne opasnosti, te puške iz prvog čina koja mora opaliti u poslednjem.

Vratimo se, na kraju, na Leona, mučenika u centru zbivanja, i obratimo pažnju na njegovu apsolutnu antipatičnost kao otelotvorenje unutrašnjeg nemira koji nije posledica nekakvog nepobedivog spoljašnjeg faktora.

Pecoldov manir je ostao spora i detaljna tvorba glavnih likova koji odbijaju da nas pozivaju na saradnju, ne izazivajući ni (daleko bilo) sažaljenje, ni (malo bliže bilo) „ovo je kao da se meni dešava“ jeftinu identifikaciju.

Razumemo ih, stoga, okolišno, i teškim radom postepeno počinjemo da gledamo kroz njihovu prizmu.

Što je, ako malo razmislimo, i odnos koji svi mi imamo sa samima sobom.