Potraga za ličnom i epskom Srbijom

Ponovo sam se vratio lektiri iz mladosti. Moje putovanje odužilo se sve do u jesen 2016! Nisam video sve što sam želeo. I što je trebalo videti. Epska Srbija se ne može obići za godinu ili dve“, piše Milisav Savić na početku svoje knjige „Epska Srbija“ (izdavač: Društvo Raška škola). Ovo delo predstavljeno je na književnoj večeri u Galerija Centra za kulturu „Gradac“, u okviru ovogodišnjih 24. Raških duhovnih svečanosti.

Na predstavljanju je govorila književna kritičarka Ana Stišović Milovanović, koja je podsetila da je „Savićev putopis *Dolina srpskih kraljeva* bio osmišljeno traganje kroz nacionalnu istoriju, ali jednako i potreba da se nacionalne vrednosti i mitski obrasci preispitaju, kompariraju sa vremenom sadašnjim i da se bar nasluti šta će sa legatima prošlosti da se zbiva, u vremenima koja dolaze. „Dolina srpskih kraljeva“ je slika doba, nepovratno iščezlog, koje je ostavilo sjajne znakove o smislenosti građenja i stvaranja, a koje danas retko ko ume da pročita. Esej posvećen ovoj retko lepoj i odličnoj knjizi pod naslovom „Potraga za Crkvom Janjom“ Ana Stišović Milovanović objavila je u književnom časopisu Koraci, a mi uz saglasnost autorke prenosimo nekoliko interesantnih zapažanja:

„Epska Srbija, nova putopisna proza Milisava Savića, po intenciji ostaje na tragu Doline. Autor se, u skladu sa teorijskim postulatom, jasno određuje u građenju putopisa, kao književno-naučne vrste. U njemu ima mnoštvo istorijskih, autentičnih povesti, podataka koji precizno definišu toponime, ličnosti i događaje. Literarno je, pak, iskoračilo iz uobičajenog. Savić jeste putopisac koji sa čitaocem deli opažaj, doživljaj, emociju, ali je vešto obogaćuje esejističkim, lirskim, autobiografskim. Ovakav postupak je imanentan Savićevoj poetici, jer se već odavno opredelio za multižanrovski pripovedački kod.

Ova knjiga kao svaka valjana povest, ide od početka: najpre se govori o kosmogonijskim aspektima narodne epske pesme, da Božji, tvorački zakoni, neumitno dele svetlo i tamu, vrlinu i greh. Bog i sveci su živi i sveprisutni, a iz pesme lako iskorače u svakodnevicu. *Za moju majku, Sveti Sava je bio živ. Osećala je njegovo prisustvo svuda: u kući, u polju, u gori. Ukoliko nije bio nevidljiv, pretvarao se u prosjaka, sakatog, slepog, kljastog… Svaki nepoznati došljak u našem selu je mogao biti On. Sveti Sava ili Bog – majka ga nije imenovala*, citira Stišović Savića i dodaje:

„Putopisac će, potom, krenuti hronološkim tragom epskih pesama, onako kako je to činio i Vuk. Najpre će posetiti manastire nemanjićkog doba, koje u pesmi Zidanje Ravanice spominje Starac Raško (Petrova crkva, Đurđevi stupovi, Sopoćani, Pavlica, Studenica, Žiča, Devič, Pećka patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Crkva Trojica, Hilandar, Mileševa). Među manastirima nemanjićke Srbije nije našao crkvu Janju. Potragu je nastavio u moravskoj i kosovskoj Srbiji (u Kruševcu, Prizrenu, Vučitrnu, Zvečanu, Skadru; u crkvi Ježevici, u Ravanici i Banjskoj). Putovanje se nastavlja tragom pokosovske Srbije, kroz povest o Marku Kraljeviću (Kačanik, Prilep, planine Miroč i Urvina). Putopisac će, na kraju, stići do Islama Grčkog, podno kule Stojana Jankovića, potom do Soluna, Stalaća, Smedereva i Vršca, Kopaonika i Rudnika; otići će u Srem i Mačvu. Vodile su ga povesti o hajducima i uskocima, o Brankovićima i najposle, o ustanicima.

Autobiografski elementi u Epskoj Srbiji su autentične, neretko lirske reminiscencije autora. U odraslom, na traganje spremnom, on pronalazi sebe bivšeg, jer se u onom dečaku, koji je sa majkom slušao zuj pčela u studeničkoj porti, dok su nad njima, *govorio je mačin pogled, bdeli anđeli*, nalaze uporišta i razlozi svih budućih potraga: *Po dolasku u Studenicu, najpre smo se umili na česmi. Pred Boga se mora izaći čistog lica. A onda se majka uputila ćivotu Stefana Nemanje. Tu je klekla i dugo ostala u molitvi. Znam i za koga se molila: za nas, njenu decu, golotinju, i za njenog nesrećnika, bekriju i veseljaka, muža joj i oca mi: da smo joj samo svi živi i zdravi…* Ovo je paradigma svepraštajuće ljubavi, one koju je i Banović nosio kao princip, kao životno načelo. Sa kojom je, izvesno, i autor trebalo da krene u svet.

Kao stasali Andreas Sam, koji sebe sadašnjeg i sebe-dečaka percepira u preklopljenim vremenskim ravnima nekad i sad, tako će i Savić progovoriti o svom doživljaju epske pesme, koja je jednovremeno i dečačka lektira i aktuelni estetski objekat, kroz čije fenomene autor traga : *Ima mnogo detalja u pesmi koji su me, kao mališana, zbunjivali. Najpre to da Marko i Miloš, dok jezde na konjima, jedan drugom ljube belo lice. Prvo, teško je, jašući na konjima, ljubiti se. Drugo, u mom kraju muškarci su se retko ljubili, obično pri susretu posle dugog neviđanja, i to ovlaš… Jašući nisu ljubili ni devojke! Zbunjivali su me i stihovi kojima Marko moli svog Šarca, ljubeći i grleći ga (dobro, tu nema ništa neobično, i ja sam ljubio krave, ovce, kuce), da stigne vilu…*

Savić, implicitno, često ponavlja lepu misao Crnjanskog, da se *po sećanju hoda, kao po mesečini.* Na putovanju, pisac će sretati seni negdašnjih prijatelja, kako prolaze, zajedno sa njim, davno viđenim predelima. U tim obzorjima nema više ni njega, nekadašnjeg, ni prijatelja. Ni crkve Janje.“ 

Putevima istorije sa autorom

Turističko-sportska organizacija opštine Raška već nekoliko godina predano i pažljivo radi na predstavljanju kulturnog identiteta Raške u okviru svoje turističke ponude. Prošle i ove godine organizovana i promo tura za predstavnike medija, četvorodnevno putovanje Ibarskom i Raškom dolinom, nazvano „Dolinom srpskih kraljeva“ po istoimenoj knjizi Milisava Savića. Domaćin ove turističke ture bio je književnik Milisav Savić, autor knjige „Dolina srpskih kraljeva“, koja je dobila nagrade „Ljubomir P. Nenadović“ i „Gligorije Božović“ kao najbolja knjiga putopisne proze. Ideja organizatora je da predstavi prirodne lepote kao i graditeljstvo i slikarstvo starog raškog kraja, odnosno srca nekadašnje nemanjićke države.

Traganje za lepotom

„Na stranicama Epske Srbije, promiču predeli, zdanja i lica. Savić u ovom traganju ispisuje i neke od najlepših svojih pripovedačkih redova. Nad njegovom glavom su kiše, ili žeženo sunce; on se penje uz vrleti i spušta u dubodoline, ali spisateljsko oko opaža detalje, fenomene svekolikog života, koji prerastaju okvire narativa, pretvarajući se u univerzalne, arhetipske povesti. Slike sadašnje, koje autor percepira, zapravo su mimikrički ponovljeni, utvrđeni prizori prošlosti, koja se neminovno ponavlja.“

Englesko izdanje

Za razliku od „Doline srpskih kraljeva“, koju je Radionica Raška škola objavila dvojezično na srpskom i engleskom jeziku u jednoj knjizi za čiji prevod je bio zadužen Timoti Džon Bajford, „Epska Srbija“ je objavljena u posebnom engleskom izdanju. Prevod potpisuje Džon Vajt, a na prevodu je sarađivala i Ružica Vajt.

Ovaj projekat se realizuje uz pomoć sredstava iz budžeta Opštine Raška