Potrudimo se da u njeno ime nastavimo našu zajedničku borbu

Osim porodice, rođaka i prijatelja od Borke su se oprostili Mirjana Miočinović, Želimir Žilnik i Ivan Čolović koji su održali govore. Pušten je i kratki film sa Borkinim izjavama i neponovljivim trenucima.

Mirjana Miočinović podsetila je na pesmu Danila Kiša „Na vest o smrti gospođe M. T.“ koja je objavljena pre 40 godina i čiji početni stihovi glase: „Kako dobro obavljen posao smrti, kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu“.

– Smrt Borke Pavićević izaziva jednaku pobunu protiv smrti, jednako osećanje nezasluženosti, jednako osećanje nenadoknadivog gubitka. Svi mi koji smo poslednjih 30 godina bili Borkini saputnici, mi koji smo samo nastojali da je sledimo i da joj donekle pomognemo na njenom iscrpljujućem putu, bili smo u poređenju sa njom trošna zdanja, dok je ona bila tvrđava – rekla je Mirjana Miočinović. Nabrajajući sve ono zbog čega joj se divila i zbog čega joj je zahvalna Miočinović je, između ostalog, istakla da je Borka svojim pisanjem i strasnom upornošću godinama registrovala sve znake rasula jednog društva, preuzevši na sebe opasnu ulogu svedoka uličnih prizora.

– Oštrini njenog pogleda nije promakla nijedna pojava iz svakodnevnog života čija je prividna bezazlenost zamagljivala njegovu opakost. Ona je nepogrešivo znala šta je uzrok a šta posledica svega što se u 90-im godinama događalo pod izgovorom odbrane srpskih nacionalnih interesa. Ona je ukazivala na podlost namera i pomagala nam da dođemo do istine – konstatovala je Miočinović. Ona je rekla da je iz Borkinih tekstova od kojih su nastale tri dragocene knjige shvatila koliko je Borkin život bio bogat, koliko joj je pamćenje pouzdano i kolika je energija bila potrebna i kolika se energija trošila da bi se tako živelo.

– Kruna njenog rada, vrhunac njene, u pravom smislu graditeljske, sposobnosti bila je zamisao o stvaranju Centra za kulturnu dekontaminaciju koji je od 1995. postao i već je četvrt veka mesto neporecive istine jer su je potvrđivali dokumenti i časni ljudi, mesto otpora visokog rizika i neumoljive kritike. Istovremeno, prostor učenja, proučavanja, prostor novine i eksperimenta… I ja lično ne znam kakav bi bio moj život bez tog Centra, do koje mere bih se osećala usamljeno – zaključila je Mirjana Miočinović .

/ Želimir Žilnik je primetio da je od kad je Borka otišla bilo pregršt tekstova, koji sa faktografijom i dostojanstvom govore o njenoj hrabrosti i upornosti, ali i da su se, pored mnoštva komplimenata i reči podržavanja Borke, mogli videti i histerični izlivi prezira gneva i mržnje prema osobi koja je pokazala spektar ljudskih vrlina i kvaliteta

– To je naša stvarnost. Naša stvarnost je da ipak dostojanstvo i pamet nisu kompletno nestali, ali su u manjini – kazao je Žilnik. On je podelio neka od svojih sećanja sa Borkom, koja, kako je rekao, govore o tome koliko je ona „kroz vreme postajala mudrija, čvršća i spremnija na rizik“. Žilnik se sa Borkom prvi put sreo u nedeljniku Susret, kada su sa njim kao debitantom pravili intervju. NJemu je Borka, kako je ispričao, tu bila „različita – fragilna, pametna, obrazovana, čak elegantna, pa joj je reko: „Vi, drugarice tu ne pripadate jer ovo je sve gruba atmosfera posthipizma“, na šta mu je Borka uzvratila: „Vi, mladi gospodine, vi ste debitant, a već govorite kao starac“.

Nabrajajući sve Borkine rizike Žilnik je istakao i trenutak kada je iznela svoj plan o osnivanju CZKD, skrenuvši pažnju da je on u tom vremenu izgledao „fantazmagorično“.

– Izgledao je kao lansiranje nekog satelita, van ove zemlje u kojoj je klanica. Jer to je vreme kada se ovde klalo naveliko. Ona je rekla „ne“ tome, da treba da krenemo da uspostavljamo saradnju sa bivšim centrima, da zaustavljamo tu ludost, da pomažemo žrtvama… Rekao sam joj tada: ali Borka, ti si bila najjača u pozorištu, a ona mi je uzvratila „sada, pozorište nije dovoljno“ – ispričao je Žilnik.

On je zaključio da je CZKD kao institucija, koju je Borka sa svojim kolegama uspela zajedno da napravi, najznačajnija, najhrabrija, najdostojanstvenija, najmoralnija kulturna institucija naše zemlje.

– Ne volim reč energija ali na nalazim bolju da opišem ono čime je Borka Pavićević zračila, što je stvarala i širila – kazao je Ivan Čolović, dodajući da je ta vrsta energije vrsta snage kojom se napajaju naše moralne baterije i zahvaljujući kojoj imamo malo svetlosti u mraku koji oko nas šire ljudi na vlasti, odnosno, proizvođači mraka koji rade za njih.

– Borka je bila i izvor i prenosilac te moralne energije ali nju je nalazila i u drugim ljudima. Privlačile su je ličnosti sa snažnim etičkim potencijalom voljne da taj potencijal nesebično i hrabro upotrebe. Sarađivala je, radila s njima, sa sebi sličnima. A njihov broj je impresivan… Na stranicama njenih kolumni naći ćete stotine takvih imena – kazao je Čolović. On je skrenuo pažnju i na naslov jedne od njenih kolumni „Jugoslavija kao otpor“ rekavši da je Jugoslavija bila i ostala ime njene zemlje.

– Primetila je Borka da to nezaboravljeno jugoslovenstvo, jugoslovensko zajedništvo, danas postaje sve važniji oslonac otpora nacionalizmu i etničkoj mržnji koju on proizvodi – istakao je Čolović.

Ono čime je Borka razoružavala svoje prijatelje, dodao je, bila je njena „nenametljiva lepota, elegancija bez ukrasa, ako ne računamo Borkine legendarne bisere“ i da je otišla u saglasju sa svojom ličnošću.

– Borka je kratko bolovala i brzo nas napustila. Kao da je odlučila da, ako već mora da ide, s odlaskom ne odugovlači. Tako je i sve drugo radila – odlučno i bez otezanja, brzo, ne gubeći vreme. Zato je i ova brza smrt tipično Borkina – kao da je izvedena u njenoj dramatizaciji. Ali šta ćemo bez Borke, kako ćemo bez nje, kako će bez Borke njeni Nikola i Jovan – to će samo oni znati, kako će nastaviti da rade bez Borke njeni Slavka, Ana , Dragan, Dejan, LJuba Saša… njen CZKD. To će oni morati da nauče. Kako ćemo bez Borke mi, njeni mnogobrojni prijatelji – zapitao se Čolović rekavši potom da se odgovor nalazi u onome što je sama Borka govorila o gubicima, o žalosti, o praznini koja ostaje posle smrti prijatelja.

– Borka je govorila da su i naše najtužnije komemoracije i komemorativna okupljanja potvrda privrženosti zajedničkim vrednostima i obnavljanje spremnost da se i dalje za njih borimo. Dakle, poslušajmo Borku i potrudimo se da u njeno ime i sa sećanjem na nju nastavimo našu zajedničku borbu, da budemo njeni borci. Uostalom, da smo ostali u socijalističkoj Jugoslaviji, danas bismo slavili Dan borca i možda pevali jednu od pesama koje su se tada pevale „Naša borba zahteva kad se gine da se peva“ – poručio je Ivan Čolović.

Među brojnim poznatim ličnostima iz javnog i kulturnog života grada na komemoraciji u Centru za kulturnu dekontaminaciju bili su juče: američki ambasador Kajl Skat, Dragan Đilas, Čedomir Jovanović, Zoran Živković, Vesna Pešić, Kori Udovički, Čedomir Čupić, Ratko Božović, Branka Petrić, Sonja Biserko, Vladimir Arsenijević, Dijana Milošević i mnogi drugi..