Povest o blistavo osvetljenim putevima koji ne vode nikud: Povodom knjige „Pucanj u prazno“

Dođu tako neke godine kad čovek shvati da više nema vremena za knjige koje ne uspeju da ga opčine već na prvih dvadesetak strana – jer mnogo je toga što bi vredelo pročitati, a vremena malo, sve manje.

Tako s vremenom polako počinjemo da uskraćujemo piscima pravo na duge i usporene uvode, pa dozvoljeni opseg za raspričane ekspozicije smanjujemo sa dvadeset na desetak strana, pa na tri ili dve, sve dok u tom logičnom nizu ne stignemo do prve rečenice, odnosno dok ne shvatimo da više nemamo strpljenja za romane u kojima prva rečenica ne može da se meri sa onom Tolstojevom o srećnim i nesrećnim porodicama ili onom Markesovom u kojoj se spominju stroj za streljanje i led.

Prva rečenica iz romana „Pucanj u prazno“ Vladislava Bajca zasigurno neće oterati ni najzlovoljnijeg čitaoca; naprotiv, ona će čak i u takvom čitaocu probuditi nadu – ispostaviće se, sasvim opravdanu – da je reč o knjizi koja osvaja, pleni i očarava od prve do poslednje strane.

Ta prva rečenica glasi: „Ko ga je kada i zašto prvi put povukao za jezik, pitao se, uveren da je od toga sve i počelo.“

Prvi je utisak da u toj rečenici postoji mnoštvo pitanja i zagonetaka, no taj utisak je varljiv: pitanja i zagonetaka ima znatno više no što se na prvi pogled čini. Ko je on koga su povukli za jezik, zašto se ne seća ko ga je povukao, šta je to sve što je otpočelo činom povlačenja jezika, neke su od misterija koje omađijanog čitaoca na prepad i nepovratno uvlače u priču. Ta priča, uprkos takvom svome početku, nije whodunit zagonetka. Nije ni knjiga memoara, niti zbirka eseja, nije ni dokumentarna proza ni čista fikcija, nije ni putopis ni istorija. A opet jeste sve to, i ujedno mnogo više od zbira svojih delova.

Početak romana potpuno je neočekivan za knjigu na čijim je koricama neonskim svetlima (istina, ugašenim) ispisan naziv „Hotel Čelsi“. Kao kad nas Džojs u prvoj rečenici četvrtog poglavlja „Uliksa“, nakon rafalnih metafizičkih uzleta mašte Stivena Dedalusa obavesti da Leopold Blum voli da jede iznutrice životinja i ptica, Bajac nas nepripremljene spušta na zemlju naturalističkim „časom anatomije“ u vidu tradicionalnog ruralnog rituala svinjokolja. Posmatran iz detinje vizure glavnog junaka V-a – koji je već tada, u detinjstvu iz koga roman počinje izrazito urbani lik, taj strašni amarkord podseća na to koliko je detinjstvo – koje iz potonje perspektive zrelih i poznih godina volimo da gledamo kao nekakav rajski period – zapravo lažni raj ispunjen svakovrsnim strahovima, sumnjama i brigama; istovremeno, krvavi seoski hepening moćna je i jeziva metafora potonjeg čerečenja i rasparčavanja zemlje koju će V i kad ona nestane doživljavati kao svoju jedinu domovinu.

Tako nas, dakle, obrnutim džojsovskim postupkom, pripovedač iz surovog naturalizma uvodi u ezoterične prostore mitskog. Pritom to nije mit iz prašnjavih knjiga, homerovska tlapnja o herojima većim od života ali manjim od svojih ljudskih slabosti, već mit koji su mnogi od nas proživeli, mit o postojanju mogućnosti za stvaranje pametnijeg, plemenitijeg i humanijeg sveta, po svemu boljeg od ovog u kome trenutno postojimo, mit koji je otišao dođavola nekako baš u vreme kad se odigrava radnja romana „Pucanj u prazno“.

Zato je taj roman o maloj televizijskoj ekipi u velikom svetu tako postojano nabijen egzistencijalnom tenzijom; jer povest je to o gromoglasnom civilizacijskom pucnju u prazno, o nepovratno propuštenim istorijskim prilikama, o blistavo osvetljenim putevima koji ne vode nikud.

Veliku povest, međutim, velikom ne čini njena tema, već način kojim je ispripovedana. Ovde je taj način maestralan: golemo znanje – kako teorijsko, tako i empirijsko (pri čemu je ovo drugo, dabome, za roman mnogo važnije) – o likovima, događajima i fenomenima koji su u takozvanoj Zapadnoj civilizaciji obeležili drugu polovinu dvadesetog veka ovde je udruženo sa tajnim veštinama pisca koji zna kako se pišu romani i koji, vođen nepogrešivim osećajem za ritam i strukturu pripovedanja, ispisuje povest koja je, kako neko reče, veća od sebe same.
Velike priče, opet, ne žive ni od istorije, već od njenih protagonista, znanih i neznanih, koji sticajem nepredvidljivih i katkad mističnih okolnosti, postaju junaci književnih dela – dovoljno neobični da nam njihove sudbine postanu zanimljive, i dovoljno obični da sa njima možemo da se poistovetimo do onog stupnja na kome te sudbine počinju da nas se tiču i na kome počinjemo da shvatamo da je priča o njima zapravo priča o svima nama.

Glavni junak romana „Pucanj u prazno“, imenom i prezimenom V, nesumnjivo spada u takve, na mnogo načina zanimljive i privlačne likove. Nekima će – pre svega dobrim poznavaocima života i rada autora romana – taj lik s vremena na vreme neodoljivo zaličiti na svog tvorca, po tome kako razmišlja i kakve vrednosti zastupa, kao i po izvesnim biografskim preklapanjima. Opasnost od poistovećenja sa glavnim junakom Vladislav Bajac, međutim, otklanja na izuzetno elegantan način – uvođenjem Vladislava Bajca kao jednog od sporednih, nevidljivih junaka romana, kao pisca čije je romane, makar neke od njih („Hamam Balkanija“, „Knjiga o bambusu“), V čitao – ali ih, jamačno, nije napisao. Ta fina autoironija omogućava V-u da nesmetano dominira pozornicom romana, te da sa čitaocem sasvim neposredno, bez hipoteke piščevog autoriteta, uspostavi prisan odnos u kome će s njim nesmetano deliti svoja iskustva i razmišljanja, poznanstva i prijateljstva s velikanima i znamenitim ljudima.

Pritom V svoje osnovno sredstvo u toj emanaciji duha, znanja i mudrosti – jezik, dakle – nijednog trenutka ne uzima zdravo za gotovo: on mu se čudi i divi, preispituje ga i proverava, podržava u istini i raskrinkava u laži, i ta njegova opčinjenost jezikom lako i neosetno prelazi na čitaoca. U vremenu emotikona i skraćenica, u kome komunikacija počesto prestaje da bude čak i razmena površnih informacija i pretvara se u čisti simulakrum komunikacije (wow, super, strava, vrh), svest o značaju kako kognitivne, tako i estetske funkcije jezika jedan je od najdragocenijih darova koje nam nudi roman „Pucanj u prazno“.

A takvih darova ima još. Prolaze pred nama staze, lica, predeli, događaji i likovi koji su, svesno ili nesvesno, oblikovali epohu o kojoj ova povest govori, prelamaju se i međusobno prožimaju istorija i popularna kultura, estetika i antropologija, lingvistika i filozofija, u priči čiji glavni junak jeste V, ali i čitavo jedno vreme, u kome je svet još uvek bio naša otadžbina, ali u kome smo sve više osećali teskobu nadolazeće duhovne pustoši – vreme, dakle, u kome je svet počeo da se pretvara u ovo što je danas.

Taj proces duhovnog urušavanja pripovedač prati setnim pogledom čoveka kome je sve jasno: on izvrsno uočava i precizno pokazuje čudovišno narastanje moći medija u svetu i kod nas – premda to „u svetu i kod nas“ u ovom slučaju možda i nije prikladna formulacija, jer svet jeste bio kod nas i mi u svetu. Oseća se to u svakom segmentu ove povesti, u kojoj jedan pasus o Novom Beogradu govori više od mnoštva priča koje su o ovom zaumnom naselju ispričali drugi, i u kojoj sećanje pripovedača na Hotel Čelsi svojom osećajnošću, slojevitošću i dubinom razumevanja lako nalazi mesto među najlepšim stranicama prebogatog korpusa literature ispisane o ovom mitskom mestu. Prolaze pred očima čitaoca – u priči o „Čelsiju“ i u mnoštvu drugih zavodljivih priča kojima ovaj roman obiluje – Bob Dilan i Nikola Tesla, Leonard Koen i Endi Vorhol, Dženis Džoplin i Bob Vilson, Hari Belafonte i Dejvid Birn i sa njima još duga, duga povorka likova koji pokazuje koliko je svet u kome smo živeli osamdesetih godina prošlog veka bio veliki, ali istovremeno i mali – naročito njegov bolji deo.
Zbog svega toga, treba na kraju reći još i ovo: „Pucanj u prazno“ ima svetski potencijal: jer to je roman ne samo o Americi i ne samo o Jugoslaviji, nego o nestajanju čitavog jednog sveta koji smo poznavali i uglavnom voleli, roman koji nam pomaže da bolje razumemo Ameriku, ali i svet, osamdesete godine ali i čitav dvadeseti vek i čitavu istoriju. Novi roman Vladislava Bajca delo je koje nam, pored ostalog, pokazuje i gde smo to i kako pogrešili pa dospeli u ovu tamnicu sa zlatnim rešetkama, koji nas je to put doveo u ovo bespuće, i zašto tako često imamo osećaj da smo ostali potpuno sami na ovoj obali koju su svi drugi napustili i predali bezvoljno. Taj je osećaj, nažalost, tačan i sve tačniji, ali se mnogo lakše podnosi uz knjige kakva je „Pucanj u prazno“.