Povratak jednog od najomiljenijih sineasta publike Pedra Almodovara na Kroazetu: Kaubojac, nasilje, prijateljstvo, ljubav

NJegovo ime je simbol za transgresiju, za smeo humor, za pasionantne melodrame i za heroine van normi, NJegove teme – mazohizam, homoseksualnost, masturbacija, droga, pornografija, napadi i razobličavanje crkve i religije, često su izazivale konfuziju i šok. No, za Almodovara su sve te, po mnogima tabu teme, bile deo njegovog života i on ih nije smatrao “ni zabranjenim ni skandaloznim”. Tako je, za samo nekoliko godina, ovaj okruglasti Španac i otvoreno deklarisani homoseksualac, postao simbol moderne i tolerantne Španije i ”enfant terrible” de la Movida – društvenog i kulturnog oslobođenja koje je nastupilo nakon smrti Franka 1975. godine.

NJegovu plodnu kinematografiju čini nekoliko kratkometražnih i čak 20 dugometražnih dela, snimljenih u Španiji, sa njegovim fetiš glumicama – Karmen Maura, Rosi de Palma, Marisa Paredas, Viktorija Abril, Penelope Kruz i druge, koje dominiraju njegovim delima. Almodovarove heroine su majke, ljubavnice, supruge, slobodne žene, često subjekti želja, umetnički predmeti, no uvek jači pol. Pedro Almodovar je, takođe, jedan od prvih koji je u svoja dela uvrstio transseksualce i transvestite i to na topao i human način, u ambijentu kič estetike.

Poslednjih desetak godina je išao od jednog deranžirajućeg trilera – “Koža u kojoj živim”, preko komedije – “Prolazni ljubavnici”, do čiste melodrame – “Đulijeta”, dirljivom portretu majke koju napušta ćerka. No, u izmenjenom stilu. Manje ”almodavarskom”, na koji je navikla i publika i kritika. Stil i narativ su bili neprepoznatljivi – ništa od kitnjastog, baroknog Španca. Sve je jednostavnije, svedenije, sem boje, koja je i dalje ostala vibrantna i intenzivna. A onda se pre četiri godine trijumfalno vratio na Kroazetu sa delom intime – “Bol i patnja”. Filmom, koji je sažetak i meditacija na temu njegovog života i stvaralaštva. Impresivnim ostvarenjem, obojenim humanošću i dostojanstvom. Bez trunke narcisizma ili samozadovoljstva. Otmenim, elegantnim, suptilnim, prefinjenim. Rekla bih – velikodušnim, luminoznim i nabijenim emocijama.

I šta se sada, nakon takvog remek-dela, moglo očekivati od ovog genijalnog španskog stvaraoca, sem nesto nepredvidivo i iznenađujuće?! Ni manje ni više nego gej vestern – “Čudan način života”, i to u formi kratkog filma. Neka vrsta njegove verzije “Planine Broukbek”. Sa španskom pustinjom. Rančem. Šerifom – Itan Houk. I rančerom – Pedro Paskal. I naravno, neminovnim susretom ta dva čoveka. Kroz flešbekove, otkrivate da su oni pre skoro četvrt stoleća bili u romantičnoj vezi, u vreme kada su obojica radili kao plaćene ubice. No, i pored toga što su sećanja na nekadašnju vezu još uvek živa, pravi razlog susreta nije taj. Film je dobio naziv po čuvenoj fado pesmi Amalije Rodrigeš, za koju je napisala i tekst i muziku, a čija je poruka – da je promašena svaka egzistencija koja ignoriše sopstvene želje i potrebe.

U tridesetjednominutnom kaubojcu, u serđoleonovskoj atmosferi, ima ozbiljnog dramatskog zapleta, verbalnog i fizičkog nasilja, pucnjave i jurke, ali i prijateljstva i ljubavi između dva glavna junaka. Ispričano – vešto, uverljivo, zanimljivo, kratko i sa merom. Rečju – majstorski. Almodovarovski atraktivno i pitko. Čovek je samo još jednom potvrdio da mu nijedan žanr nije nedostupan i da može da trijumfuje i sa – kvir vesternom.

Činjenica što je svojim maestralnim stvaralaštvom špansko društvo oslobodio tereta prošlosti, lažnog morala i licemerja, čini Almodovara velikim, jedinstvenim i neponovljivim. A nakon svoja dva poslednja filma, napravio je još jedan ogroman korak – oslobodio je i sebe.

Majka, mačka ili vukovi

Film “Četiri kćerke” je istinita priča o Olfa Hamrouni i njenoj deci. Pa ko je zapravo ta srednjovečna Tunišanka? Međunarodnu pažnju je stekla kada je 2016. godine kritikovala tunisku vladu što nije preduzela adekvatne mere kako bi sprečila njene kćerke da pređu u Islamsku državu u Libiji.

Na samom početku filma “Četiri kćerke”, glavni lik ove istinite, potresne i bolne priče – majka Olfa, predstavljajući svoje kćerke kaže – “Ovo su moje dve mlađe kćerke, a dve starije su “progutali vukovi”. U drugoj sceni, ona drži mačku u krilu i priča, kako je njena miljenica nekada toliko zabrinuta za svoju mladunčad – da ih, da bi ih zaštitila – proguta! Pitanje koje sebi i nama postavlja Olfa je – da li je njena preterana briga i želja da zaćtiti svoje kćerke, doprinela njenoj životnoj tragediji, kada su 2015. godine dve starije kcerke pobegle od kuće da bi se pridruzile ISIS-u, ili je za to odgovoran religiozni fundamentalizam, kulturna indoktrinacija, ISIS sam? Ko snosi krivicu – majka, mačka ili vukovi?Naravno, teško je dati odgovor na to pitanje, ali sigurno je da nije samo ni jedno, ni drugo, što čini da “Četiri kćerke” nisu ni samo dokumentarni film, ni fikcija, ni memoari, ni reportaža. Već sve to zajedno u veoma svežem i originalnom dokumentarnom hibridu talentovane Tunišanke Ben Hania. Prava, životna Olfa je sve vreme prisutna u filmu, s tim što je na momente tumači i poznata egipatsko-tuniska glumica Hendi Sabi, njene dve mlađe kćerke Eja i Tajsir, igraju same sebe, a u ulozi starijih kćerki, pre nego sto su pobegle – Gofran i Rahma, pojavljuju se glumice Ichah Matar i Nur Kurad. Jedina muška uloga, pripala je Madžd Matura, koji glumi prvo Olfinog supruga, zatim njenog ljubavnika i konačno policijskog oficira.

Hania slika njihovo detinjstvo i mladost sa puno detalja, sa humorom i šarmom, sa simpatijama i razumevanjem, ne gubeći nijednog trenutka nit radnje. To je neverovatno iskreno, pošteno i veoma originalno svedočanstvo ne samo o jednoj porodičnoj tragediji, već do sada najsmeliji i najpotpuniji zapis o svakodnevnim mukama, problemima i zabranama kojima je izložena žena u arapskom svetu. A posebno, ako kao Olfine kćerke, imaju i tu manu da su i veoma lepe.

Sa ekipom izuzetno atraktivnih i lepih mladih Tunišanki, koja prosto pršti sa ekrana, ovo je topao, potresan i moćan film o tragediji radikalizacije. Prelepo sniman, sa izvanrednim muzičkim skorom. Nezaboravno, jedinstveno filmsko iskustvo, koje rasvetljava i podiže veo sa priče o Olfi i njenim čudesnim kćerkama.

Debi mlade Senegalke

Ostvarenje “Bane&Adama” je prvi film veoma nadarene Senegalke Ramate Toulaje Saj. Činjenica da je u zvaničnu selekciju ušla sa svojim prvim dugometražnim filmom je pravi podvig.

Kao što i naziv dela upućuje, to je ljubavna priča o Banel&Adam ili Adami&Banel, u jednom selu u Senegalu. NJihova ljubav je očita. U svemu. U pogledu. U dodiru. U uzdahu. U brizi jednog za drugo. No, njihova želja da žive samostalno, drugačije, se ne uklapa u tradicionalno gledanje i običaje, što dovodi do problema. Banel pruža otpor svemu – da bude na usluzi njegovoj majci, da učestvuje u grupnim poslovima, da vreme provodi s njima. Uz to, ona ne čeli ni decu, a njena trudnoća je glavna tema i briga te tradicionalne zajednice. Adama je pod stalnom presijom majke i poglavara da preuzme funkciju vođe zajednice, što on stalno odbija, jer želi da se sa Banel odvoji i osamostali. No, presija je velika i tesko joj je odoleti….

Može se reći da je Saj napravila korektan, gledljiv film. Sa relativno tankom pričom – predvidivim narativnim i dramskim zapletom, ali vizuelno očaravajućim. NJena kamera vas bukvalno ostavlja bez daha. NJene boje, optika, vizure su zapanjujuće lepote. Plavetnilo reke pod zalazećim suncem, peščana oluja, slike sprženog sela, i tako dalje. Banel i Adama, u interpretaciji Khadi Mane i Mamadou Diallo su izvanredni. Obećavajući početak za mladu Senegalku.