Povratak u Beograd

Vera je pričala da je preko sestrinog ramena videla Ninu kako sedi na stolici, pije čašu mleka i bulji u prazno. Imala je tada devet i po godina.

Prema Verinim rečima, uputila joj je hladan pogled, potpuno zreo i rekla u vazduh: „Došla je Vera. Kako to izgledaš.“

Vera je želela da joj objasni da joj je rad sa stenama razvio mišiće i dao drugi izgled, ali ju je nešto u Nininom pogledu zaustavilo i ućutkalo.

Nina se potpuno drukčije seća njihovog susreta. Kad je videla mamu na vratima, skočila je sa stolice i povikala: „Mama, majko“, pritrčala joj i njih dve su stajale zagrljene i plakale od silne sreće. Vera insistira da joj Nina nije prišla i nije je zagrlila. A ni ona se (Vera) nije usudila da joj priđe, niti da je zagrli.

Nina je popila mleko i otišla u školu. Kad se popodne vratila, završila je domaće zadatke i otišla u dvorište da se igra. I ovde je Ninina priča drukčija: tog dana nije išla u školu već ga je provela sa Verom. Išle su zajedno da vide film, ne seća se koji, a zatim u poslastičarnicu i tamo su „pričale satima“, a povremeno su i pevale pesme iz Nininog detinjstva.

Tokom celog tog dana skoro da nisu ni pomenule Miloša, tako je Nina rekla čvrsto, a Vera je to potvrdila. U još jednoj stvari su se složile: Verina sestra Mira nije poverovala ni u jednu reč koju je Vera ispričala o Golom otoku. Rekla je Veri da ako ne ućuti, ona i njen muž će je izbaciti iz kuće.

Rafi je snimio. Ja sam zabeležila.

Priča se ponovo podelila kad je pala noć: Nina je rekla da su spavale u jednom krevetu, glava-noge i da nisu mogle da prestanu da pričaju, smeju se i grle, dok Verin zet Dragan nije došao u gaćama i povikao na njih da ućute, kad su prasnule u histeričan smeh.

Vera se seća drukčije: satima su ležale budne i ćutale. Vera to nije mogla da podnese. Pitala je: „Da li si dobra učenica?“ Nina nije odgovorila. Vera je ponovo pitala: „Koliko je četiri puta četiri?“ Nina se napravila da spava. Vera ju je ponovo pitala. Nina je odgovorila: „Šesnaest.“ – „Dobro. Koliko je pet puta sedam?“ Nina je odgovorila. Tako su prešle celu tablicu množenja. Nina se prisetila da je „bilo nešto sa tablicom množenja“, ali je bila sigurna da je Vera propitivala dok su sedele u poslastičarnici.

Što se tiče nastavka, njihova sećanja su se ujedinila. Ležale su u uskom krevetu, tetka i teča su već zaspali, a Vera je pitala: „Ima li nešto što bi želela da me pitaš?“ Nina je rekla da nema. Vera se seća da je Ninin glas bio hladan i stran. Osećala je kao da je mraz smrznuo devojčicu kakva je bila Nina.

Vera je ponovo pitala: „Ima li nešto što bi želela da me pitaš?“ Nina je odgovorila: „Zašto ste me ti i tata oboje ostavili istog dana?“ – „Zato što je nas je policija odvela u zatvor“, odgovorila je Vera.

Nina je pitala plačnim glasom: „Koga ste to više od mene voleli da ste me ostavili samu?“ – „Policija nas je odvela u zatvor“, ponovila je Vera. – „I niste mogli da se oslobodite?“ – „Ne“, odgovorila je Vera i to je na određen način bilo tačno, ali to je bio početak laži koja je rasla i razgranala se dok nas nije sve ugušila.

Prevod sa hebrejskog: Dušica Stojanović Čvorić

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. Njegov novi roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“, posvećen sudbini jedne žrtve s Golog otoka, nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs