Povratak u Beograd

Vlasniku ribarskog brodića smo platili čitavo bogatstvo, jer je bio jedini koji je prihvatio da nas preveze do tamo po takvom vremenu. Tražio je da mu unapred platimo i proklinjao je i pljuvao u more kad je od Rafija dobio čekove.

Mrzeo je sebe i svoju pohlepu, a posebno je mrzeo nas. Čekaće nas jedan sat, rekao je i rukom pokazao na svoj sat, ni minut duže a onda će se vratiti na obalu s nama ili bez nas.

Izračunali smo: sat na Ostrvu, četrdeset minuta plovidbe nazad, brza vožnja do Beograda – stići ćemo, tesno, ali stižemo na let.

Pokušavam da opišem događaje po redu, onako kako su se dogodili, da sačuvam sekvence. Veći deo plovidbe smo stajali blizu pramca.

Ljuljali smo se s brodićem, vetar i more su nas šibali, a vazduh je smrdeo na mrtvu ribu. Vlasnik brodića je zarežao da se približava bura, jak severni vetar. Policija već blokira puteve, jer je to vetar koji prevrće automobile.

Onda sam ugledala Ostrvo u magli i noge su klecnule. Ušla sam u kabinu. Poželela sam da na trenutak budem sama pre nego što kročimo na Ostrvo. Kiša se iznenada vratila. Teška i gusta.

Zapisala sam: već može da se vidi Goli otok. Osećaj? Malo zastrašujući. Vrsta strahopoštovanja.

Izlazim napolje.

Nina mi nešto kaže. Nemoguće je razumeti. Viče mi na uvo koliko ovo ostrvo liči na ono na Arktiku. Oba liče na glavu velikog krokodila koji leži u vodi. Brodić uplovljava u malu luku.

Most je od trulog drveta. Drvene grede plutaju oko njega. Snažan vetar sve čisti pred sobom. Teško je pričati, teško se čuje. Kiša poput iglica udara po svakom deliću izložene kože. Vlasnik vezuje brod za mali kameni stub na obali i približava ga uz betonski zid luke.

Ne pomaže nam da izađemo s broda. Rafael se penje na kameni dok i pruža nam ruku. Prva se penje Vera, za njom Nina, pa ja.

Na Ostrvu sam, ja sam na Golom.

Prazno je i pusto. Sami smo. Samo ludak može da dođe ovde po ovakvoj oluji. Vlasnik odvezuje brodić i brzo otplovljava. Nadam se da samo traži bolje mesto da se usidri tokom sledećih sat vremena.

I dalje mi je teško da shvatim da smo na Golom otoku. Hladnoća i kiša nam ne dozvoljavaju da osetimo svečanost ovog trenutka. Naravno, niko od nas nije razmišljao o tome da ponese sa sobom kišobran, ali ionako ne bismo mogli da ga koristimo po ovom vetru. Vera trči između lokvi kiše, širom otvorenih usta.

Čudi me da ovde ima ne baš malo kamenih građevina. Dvospratnih kasarni. Nisam to tako zamišljala. Ima i železničkih šina, očigledno za saobraćaj između logora. Ali ono što me najviše iznenađuje je vegetacija – drveće i žbunje.

Kad je Vera bila ovde, nije bilo nikakvog rastinja i pretpostavljam da su se promene dogodile kad je „Logor za prevaspitavanje“ pretvoren u kazneni zatvor za obične kriminalce.

Vera nam pokazuje ovo ili ono, udara se obema rukama po obrazima: tu je bilo ovako, a tamo onako. Oči joj se sijaju: „Ovde smo prvi put sišli s broda ’Punat’, a stare zatvorenice su stajale u dva reda, napravile su nam špalir, kao ’počasnu stražu’ i morale smo da trčimo između ta dva reda dok su one vikale na nas poput životinja, pljuvale nas i tukle rukama i daskama sa ekserima, šutirale nas; devojke su ostajale bez oka, zuba, skoro ginule.

Takav nam je bio prijem, a već mesec dana kasnije smo mi stajale u ta dva reda, a nove devojke su trčale između nas.“ Vera priča brzo, diše još brže. Prilazim joj i spuštam ruku na njenu.

Prevod s hebrejskog: Dušica Stojanović Čvorić

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. Njegov roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“, posvećen sudbini Eve Panić Nahir, jedne od žrtava s Golog otoka, objavljen je u izdanju Arhipelaga.