Povratak u maloletnost

Onda Mali Princ, koji se ovde zove Maj, u septembru siđe s neba, i pre nego što sa sobom odvede Milu, svoju nebesku zaručnicu, lekaru Vasi oporavi polomljeni vrat, a njegovom sinu vrati moć govora; šumaru, svom tastu, renovira bolnu nogu, a svojoj tašti, gospa Soji, učiteljici – kuk. Sa obližnjeg gorskog jezera vine se, zatim, s Milom na svoju planetu, izvan Sunčevog sistema, gde će živeti srećni do kraja vremena, a uzbuđeni roditelji sa očaranim komšijama ostanu u šumi, u zemlji Srbiji, da, zdravi ko dren, tavore dok ne skončaju.

To je priča novog dramskog komada Dušana Kovačevića, „Hipnoza jedne ljubavi“, koji upravo nudi hipnotičku uslugu publici – da se načas odalji od magline svojih svagdašnjih briga, kao da ih nema, iako ih ima, i sa njima jeste. Ima tu reči i lamenta o zaraslim drumovima naše domovine ka svetu, i o rapidnom smanjenju njenog broja stanovnika, iz godine u godinu, i o masovnom odlasku mladih, obrazovanih ljudi iz nje, a u lik doktora Vase – od kojeg je, u svakom njegovom damaru, Dragan Petrović Pele napravio jednu izuzetno duhovitu rolu – ugradio je pisac nešto svojstava onog znamenitog čiče Ilije, Ilije Čvorovića, koji je, već trideset i kusur godina, naš najpoznatiji savremenik, taj srpski, balkanski Bond, DŽejms Bond.

Započevši ovu svoju misiju komadom „Kumovi“, komadom „Hipnoza jedne ljubavi“, pisac je sasvim napustio svoj stari habitus satiričara, i ušao u fazu njuejdžističke bajke, čije je poetičko vjeruju sledeće: ako se ponašamo kao da je sve dobro, onda će sve i biti dobro, iako ništa ne valja. Ukratko, teatar treba da laže, i to tako da vremešnu svoju publiku, koja je za svog veka svašta videla i čula, pretvara u malodobnike bez životnog iskustva.

Uzmemo li neizostavno u obzir i scenografiju Nenada Brkića i Nikole Nikolića, sa jelovim drvetima i kućicom-brvnaricom na proplanku, kao u slikovnicama za one koji još ne znaju da čitaju, i zvezdanim nebom – rundhorizontom načičkanim božićnim lampicama, onda uviđamo da je ovaj teatarski put povratka u doba rane maloletnosti, u predtinejdžerski period, u svim svojim elementima trasiran. Pozorište, dakle, treba da hipnotiše. To odsad, barem u Kovačevićevim komadima i predstavama, treba da bude njegova „popularna alternativa“ u Zvezdara teatru, i preko njega: direktan let u nerefleksivno stanje duha, nirvana po razmeri i šari ilustracija i prikazanja Božić Bate i njegovih darova.

Sa Dušanom Kovačevićem sam saglasan da su životinje danas veći čoveci od čoveka, ali njegova nova, hipnotizerska licentia poetica je, smatram, šarlatanska. Uprkos dijametralnoj suprotnosti u gledištima, odajem priznanje autoru da je u svojoj nameri u potpunosti uspeo. Publika Zvezdara teatra hipnotisana je njegovom novom predstavom. Gledaoci je gledaju netremično, a jedna ljudeskara, tokom aplauzu, na kraju, oduševljeno je uzvikivala: „Bravo, majstore!“ Nije to bio klaker, nego iskreni gledalac koji je platio kartu da postane deo nejači osenjene bajkom i bajke ideologijom. Bilo je i uzdaha na predstavi, u kojima sam razabrao i ove velelepne reči: „remek-delo“.

Nikad, naime, pre ovoga nisam bio na predstavi za decu predškolskog uzrasta koju gledaju sve odrasli ljudi – i to gledaju pomno, žedno. A publika Zvezdara teatra nije blazirana, kao, recimo, premijerna publika Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Publika Zvezdara teatra kupuje kartu i za premijeru, i nije joj toliko važno da bude viđena na predstavi koliko da vidi predstavu. To nije elitna publika – publika dobrostojećih marketinških stručnjaka, gradskih čelnika i krupnih preduzetnika, nego narodna, pučka publika, među kojom se, doduše, često nađe i poneki isuviše popularni akademik. Nije, velim, to pokondirena publika, napirlitana i naparfimisana skupocenim parfemima, od čijeg se zadaha ne da disati. Na primer, baš na premijeri, desilo se da su dvema ženama zvonili mobilni telefoni. Jedna je pokušavala da utuli zvuk, ali su se, umesto toga, nizali različiti muzički signali jedan za drugim, a iz telefona druge žene, sa spikerfona, čulo se razgovetno dozivanje neke njene družbenice: „Halo, halo, pa, javi se! Gospode Bože, javi se!“ Niko se nije uzbudio u gledalištu i na pozornici zbog ovoga, niti je iko režao na postarije dame, niti im se iko podsmevao.

Kovačevićeva nova predstava, jasnije nego išta dosad u našim teatrima, pokazuje volju naše publike, te neme većine „glasačkog tela“, ali i potrebu našeg glumišta, kao dela te neme većine – koje su ovde predstavljali Ljubomir Bandović, Anica Dobra, Nina Janković, Dragan Petrović Pele, Uroš Jakovljević i Ivan Mihailović – da se odrekne svoje zrelosti, iskustva, refleksivnosti, i da se pokorno preda hipnozi koja virtuelno vraća u maloletnost. Strašno je što je to put bez povratka. Srećno novo leto!