Povratak u rane šezdesete nije eskapizam, nego novi vid borbe

Ne toliko zbog mita o istoimenom filmu, nego zbog dileme kojim izražajnim sredstvima se „obračunati“ sa filmom i prilagoditi ih jeziku teatra. Ja se uglavnom bavim operom, a to su veliki klasici, i potpuno avangardnim teatrom.

Gvozdeni operski repertoar se radi stotinama godina i tu ste potpuno sigurni, znate kuda idete, dok ste u eksperimentu u avangardnom teatru, gde je sve novo, sam svoj gazda. U mjuziklu „Ljubav i moda“ problem je kako poznati sadržaj preneti u novi svet, u novi izražajni materijal, kako ga prilagoditi novom mediju. To je bio ozbiljan mentalni izazov za reditelja – prava zanatska mozgolomka, i izazov i uzbuđenje zanata – kaže u razgovor za Danas operski i pozorišni reditelj Aleksandar Nikolić, u čijoj će režiji večeras na Velikoj sceni Madlenianuma očekuje premijera mjuzikla „Ljubav i moda“ nastalog po istoimenom kultnom filmu iz 1960, koji je po mnogo čemu bio prekretnica u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

* Koliko Vam je od pomoći bilo iskustvo rada u operi?

– Mjuzikl i opera deluju kao da su srodni žanrovi, ali sve zavisi od pristupa reditelja. Moj apsolutno omiljen reditelj na planeti Zemlji, operska internacionalna najveća zvezda koja radi najveće i najvažnije predstave u vodećim svetskim operskim kućama Francuz Rolan Pavi u svom tretmanu opere danas se, pre svega, pomaže svojim velikim znanjem u mjuziklu. NJegove operske produkcije su velike i uspešne, zato što su u potpunosti razigrane kao što je razigran mjuzikl. U svakom momentu se igra, peva i glumi, što nije čest slučaj na nekim tradicionalnim scenama, gde u operama imamo statičnost. Pavi to ne dozvoljava. Mene to isto interesuju u mom operskom radu i već sam uradio neke predstave koje su bile bazirane na mjuziklu. Međutim ovo je prvi put da radim mjuzikl. Moja karijera je počela pre desetak godina radom u operi i navikao sam se na tu masovnost – sto ljudi na sceni, hiljadu iza scene. To mi nije problem i nemam strah od toga, a moram da priznam da je mjuzikl, kao vrhunski žanr u smislu zanata i izrade, zaista težak. To je rad virtuozan – mora da ima lakoću koja samo izgleda publici lako, a mi znamo po koju cenu krvi i znoja se ta lakoća postiže.

* U operi je partitura zakon, ovde ste se suočili sa klasicima šlagerske muzike – Darkom Kraljićem, Bojanom Adamičem…

– Njihova muzika je izrazito inspirativna, jer su to klasici sa kojima su mnoge generacije rasle. Kad sam išao u osnovnu školu kasnih devedesetih „Devojko mala“ bila nam je omiljena pesma. Oni su inspirativni do te mere da bi, kad bismo sad ponovo počeli da radimo novu produkciju „LJubavi i mode“, ostalo još materijala.

* Kad je Ana Grigorijević na sceni Dadova postavljala nešto mlađi domaći filmski klasik „Nacionalnu klasu“, jedan od rediteljskih ciljeva bila je percepcija urbanih legendi kod današnje mlade generacije. Čime ste se Vi rukovodili u pozorišnoj obradi filma „Ljubav i moda“?

– To nije bio naš put. Nas je više interesovao sistem vrednosti. Film „Ljubav i moda“ je jedan mali univerzum za sebe – on govori o tom vremenu, njihovom pogledu na svet, moral, društvo, odnose. Nas zanima kako to može da se aplicira na naš savremen svet, na naše društvo. Mi vidimo taj i ovaj svet kao potpuno suprotne – poredimo koliko traje ljubavno udvaranje danas, koliko traje u šezdesetim, koliko traje konzumiranje ljubavi danas, koliko traje šezdesetih, kakav je oblik prijateljstva danas, kakav je šezdesetih… To su vrlo delikatne stvari, jer radimo predstavu za savremenu publiku. Inspirisani smo filmom, želimo da afirmišemo neke njegove vrednosti, ali predstava, karakteri i likovi moraju da budu savremeni, publici prepoznatljivi, teme moraju da se tiču naše publike danas i ovde, tako da je bilo jako uzbudljivo tražiti pravu meru u svemu tome. Takođe predstava ne sme da bude nikakva naša propoved i preporuka, nego mora da bude živa i uzbudljiva. Ja se sad kao reditelj već povlačim i hladne glave gledam šta oni rade na sceni i mislim da je ansambl u tome uspeo.

* Izjavili ste da je jedna od suštinskih razlika između „slatkih“ ranih šezdesetih i današnjih mlađih generacija to što one odrastaju u krizi. Koliko je izazovno raditi ovakav mjuzikl i vraćati se ranim šezdesetim u trenutku kad na ulicama gradova u Srbiji opet imamo proteste?

– Eksperimentalni avangardni projekti kojima se bavim jesu politički teatar i to je militantna borba, ozbiljna i jaka, nekad vrlo agresivnim tonovima inspirisana da se obratimo publici i društvu. Sad se prvi put u teatru bavim nečim što je pozitivna afirmacija. Iako su probe prvih mesec i po bile ponekad neki naš beg od realnosti, ovo nije eskapizam, nego samo jedna drugačija vrsta borbe – da pokažemo da može da se radi na neki drugi način, da može bez agresije, bez nekih eksplicitnih seksualnih scena, da može bez šoka i šamara publici, da i na ovakav način bude zavedena publika i usmerena njena percepcija, moral, ideja.

* Da li današnjoj mladoj generaciji nedostaje neka vrsta originalnosti kad traži sebe kroz povratak u rane šezdesete, na ulicama protestuju sa već viđenom ikonografijom od pre 25 i 20 godina?

– Ja jednom nogom jesam, ali drugom više nisam među mladima, ima i mnogo mlađih od mene. Mislim da su se sredstva komunikacije i izražavanja radikalno promenila i da je moja generacija možda poslednja koja pripada „starom svetu“. Ono što su u tom „starom svetu“ bili jazovi između generacija, to su odnosu na „novi svet“ male razlike. Sada više uopšte nemate priliku da vidite kako se taj mladi svet od 16, 20, 23 godine izražava zato što koriste potpuno druge medije – Tviter, Instagram… koji su zatvoreni već i za mene. Postoje neki načini komunikacije koji su zaključani za nas. Ta mlada generacija i te kako ima svoju originalnost, samo što mi ne možemo ni da dopremo do nje – ne vidimo je. To je jako zanimljivo. Moj odabir je da uglavnom radim za ljude 35 plus ili 50 plus, mada smatram da u pravoj velikoj umetnosti ciljne grupe ne postoje. Prava velika umetnost je klasična, obraća se svima, bavi se najvažnijem temama. Ako nam je dato dva sata da nešto uprizorimo za publiku i poručimo nešto, taj luksuz ne smemo da iskoristimo za nešto frivolno, banalno i plitko. Naša odgovornost je da budemo duboki, angažovani, samo biramo kojim ćemo sredstvima to slikati.

Daničić: Ovo nije film na sceni

– Ovo nije film na sceni, nego adaptacija sa likovima iz filma „LJubav i moda“. Ideja da se ovaj film igra u pozorištu potekla je od Smilje Bojković i Jasmine Ćosić. Ova predstava okupila je tim koji je radio i na prethodnom projektu producentske kuće „Kako vam drago“ – komadu „Upoznaj mog tatu“, u režiji Staše Koprivice, koja je sad scenarista za „LJubav i modu“. Madlenianum nam je prvi pao na pamet kad je reč o prostoru u kome bi ovu predstavu igrali, jer ovo pozorište ima najbolje tehničke uslove, a ne znam i ko bi nam drugi otvorio vrata. Mi smo ovde dobili tehničku podršku, pomoć pri izradi scenografije i dela kostima, ostalo je produkcija „Kako vam drago“ koju sam osnovao 2013. godine – kaže za Danas Andreja Daničić, glumac, muzičar, osnivač i prvi čovek producentske kuće „Kako vam drago“.

Od Bebe Lončar do Nine Janković

Muzička komedija i jedini igrani film reditelja LJubomira Radičevića „LJubav i moda“ ima kultni status u posleratnoj jugoslovenskoj kinematografiji, između ostalog, zato što je označio raskid sa do tada preovlađujućom ratnom filmskom tematikom. Sonjina i Borina ljubavna priča, smeštena usred konkurencije između dve ugledne modne kuće „Jugošika“ i „Jugomode“, pored već popularnih Miodraga Petrovića Čkalje, Mije Aleksića, Miće Tomića i Sjeverina Belića, okupila je novu mladu generaciju umetnika – pevača i glumaca: Desanku Bebu Lončar, Dušana Bulajića, Miloša Žutića, Dragana Vračara, Vlastimira Đuzu Stojiljkovića, Miodraga Bebu Popovića, Ivu Robića, Gabi Novak…, a u filmu se pojavljuju i Lola Novaković, Aleksandar i Predrag Ivanović…

Na premijeri večeras i na prvoj reprizi u petak uveče u predstavi igraju: Nina Janković, Katarina Gojković, Branislav Tomašević, Nebojša Milovanović, Tamara Aleksić, Stevan Piale, Andrija Daničić, Iva Stefanović, Ana Stojanović i Tatjana Dimitrijević. Na sceni će biti i orkestar i pevači: Dušan Šarenac, Tijana Ranđelović i Maja Živković, kao i baletski igrači Nemanja Pražić, Miloš Jadžić, Goran Vidaić, Vukan Belojević, Dunja Stanković, Helena Petrović, Neda Popović i Tara Tomašić. Svoju prvu koreografiju za celovečernji mjuzikl – 12 numera uradile su Anka Gaćeša i Mirela Božić Jovanović.