Poziv na dijalog kako bi se definisala budućnost „Krsmanca“

Mate Miloševič i Milan Dedinac, njegovi osnivači, kao i prva grupa nadrealista, u sali Manjež (današnji JDP), gledali su njihove izvedbe. Dedinac je pripadao prvoj grupi nadrealista koji su uzeli Čehovljevog „Galeba“ i osnovali pozorište, a njegov tekst u kome opisuje taj trenutak dolaska ruskog broda, gledanje predstava i osnivanja pozorišta, stoji u monografiji „Otkrivanje očiglednog – Neverovatna, nemoguća i čudesna sudbina Akademskog pozorišta (Branko Krsmanović)“ glumca i reditelja Vladimira Cvejića.

– Ovo je baština članova, države, kulture i Univerziteta u Beogradu. U njoj su sačuvani istorijski podaci, zato monografijom dominira faktografija. Imajući u vidu citat Dostojevskog – da ništa nije fantastičnije od stvarnosti – to što izgleda romansirano su činjenice. Nisam hteo da se bavim romansiranjem, ali je tako ispalo – kaže za Danas Vladimir Cvejić, autor ove monografije koja je izdata krajem prošle nedelje.

Akademsko pozorište Univerziteta u Beogradu osnovali su studenti 1922. godine, što ga, po godini osnivanja, čini najstarijim studentsko-univerzitetskim pozorištem na svetu.

Monografija o Akademskom pozorištu, na preko šezdeset strana, povezuje burnu prošlost i konfuznu sadašnjost.

Kroz simbole i neke od kultnih ličnosti domaćeg glumišta, uz pomoć istorijskih podataka, ova monografija tumači skoro stogodišnju istoriju Akademskog pozorišta, pa zato nosi naziv „Otkrivanje očiglednog“.

– Uzimajući naziv – Otkrivanje očiglednog – želim da opišem jučerašnjicu i da danas pozovem da se rešava sutrašnjica – objašnjava Cvejić aludirajući na probleme sa kojima se ljudi iz ove kulturne institucije susreću, a ukazujući na to da oni nemaju adekvatnu transparentnost u javnosti. Praktično, jedno stogodišnje pozorište došlo je do toga da se ne zna ni šta je juče bilo, kamoli tek šta će biti sutra.

– Entuzijazam i apsolutna posvećenost nekadašnjih ljudi koji su živeli za pozorište, pa čak i živeli u pozorištu, načinili su njegovu prošlost. Današnji ljudi koji u njega dođu, ne mogu ni da zamisle kakva je bila njihova posvećenost – primećuje Cvejić, koji kao najvećeg neprijatelja pozorišta vidi birokratiju. Ono što karakteriše ovo pozorište, kako kaže, jeste kritička misao, zbog koje su mnoge predstave skinute sa repertoara. O zanimljivostima koje se nalaze u monografiji, čak ni mnogi članovi Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“ ne znaju, primećuje Cvejić, dajući za primer to da je i sam Krsmanović glumio u njemu.

Opisujući prošlost, on dodaje da AP ima četiri stuba, prvi – Kraljevski orden Svetog Save IV reda, dodeljen za zasluge u oblasti obrazovanja i pozorišne umetnosti, iz 1932. Čuvajući uspomenu na osnivače i značajne umetnike, ustanovljene su još tri nagrade: Plaketa Mata Milošević, Plaketa Miroslav Belović i Povelja Soja Jovanović.

Bogata i neverovatna prošlost ovog pozorišta, međutim, nije jedina pobuda autora monografije. Njega mori nerazjašnjena trenutnost, pa zato Cvejić ovu monografiju doživljava kao poziv na dijalog nadležnima, kako bi se konfuzna sudbina Akademskog prozorišta bliže definisala.

– Čim postavite problem statuta, kase, finansija, izveštaja o radu… svi umuknu, i nema više javnosti, a ono što je najvažnije u ovom trenutku je javnost. Naše pozicioniranje je specifično jer mi ne pripadamo Ministarstvu kulture – kazuje on pojašnjavajući da u upravnom odboru AKUD-a, u četiri mandata od 2012. ne postoji nijedno lice iz Akademskog pozorišta, niti iz sveta pozorišne umetnosti koje odlučuje o radu i sudbini pozorišta.

Pojašnjava i to da je glavni problem pozorišta nedostatak Statuta, jer četiri sekcije sa jednom kasom teško funkcionišu, budući da Univerzitet, koji je osnivač AKUD-a, odavno nije i finansijer.

Cvejić predlaže da se sve sekcije, od hora do folklora AKUD-a, reosnuju i postanu udruženja na Univerzitetu i na taj način objedine u Savez.

– Niko tu temu ne sme da pokrene u javnosti. Glavni tabu je strah od studenata, jer uvek kada se okuplja značajna umetnička grupa koja se pozicira kao nešto relevantno, a Univerzitetu više odgovara da to bude dramska sekcija koja tavori, nego da talasa u javnosti – zapaža Cvejić i dodaje da je Akademsko pozorište od osnivanja AKUD-a u drugom planu, jer su hor i folklor uvek bili dominantni.

– U vreme ove pošasti (korone) imamo priliku da raspletemo Gordijev čvor tako što pričamo ovu priču, i još važnije pozivamo ljude koju su trenutno u upravi na razgovor o budućnosti pozorišta – ističe Vladimir Cvejić, dodajući da ovo nije samo poziv na dijalog, već i poziv Univerzitetu i Ministarstvu kulture, da podrže jednu ovakvu monografiju koja je samo prethodnica mnogo veće za stogodišnjicu AP 2022. godine.

Palata „greha“

Stavljena u istorijski kontekst, sama zgrada u Balkanskoj 4 (Akademsko pozorište) pravljena je da bude Palata zabave. Imala je četiri sale – jedna sala bioskopa, jedna za pozorište (sale današnjeg bioskopa „Dvadeseti oktobar“), i jedna, gde je sada sala za folklor, ples.

Otkrivajući sadržaj ove monografije, Cvejić kazuje da se na vrhu zgrade nalazio letnji bioskop, da su se u njoj održavale igranke, te da su Balkansku 4 u ono vreme zvali „Palata greha“. Ljudi su sa svih krajeva Balkana dolazili tu da se zabave.

– Čak je i sama istorija građevine, do današnjeg dana, kada je ova zgrada pod restitucijom, jedna fenomenalna priča: požari u bioskopu, studentske komunističke organizacije koje su 1945. preuzele veći deo prostorija… Radoš Novaković, profesor za vreme rata na Akademiji, doveo je svoje studente da ovde rade, Soju Jovanović i druge. Tu su bili članovi Akademskog pozorišta: Rade Marković, Mića Tomić, Bata Paskaljević… oni su tada zauzeli pozorišni prostor, zatim je došao hor, kao i folklor… – objašnjava Cvejić i dodaje da je zgrada dobrim delom pripala umetnicima. Kako je to Boro Drašković, režiser, napisao u epilogu monografije – kao da je u pitanju neka Svetovna katedrala.