Poziv na ubistvo art-filmom: Kritičar Danasa o filmu kojim je otvoren 31. Festival evropskog filma Palić

Pre svega drugog, a zato što sam često od čitalaca dobijao primedbu da nisu sigurni da li mi se film svideo ili nije, da li ga valja gledati ili zaobići pa onda iz podlosti preporučivati omrznutim osobama, da zapišem da je „Sva lica dobrote“ suštinski bolji film od „Jadnih stvorenja“.

No, traje dva sata i četrdeset pet minuta, sa tri naoko ili zaista apartne priče koje na jedinom lako vidljivom nivou povezuju glumci u različitim ulogama – nalik, recimo, „Atlasu oblaka“ koji je, pak, imao jasnu antroposocijalnu nadtemu.

Za razliku od „Jadnih stvorenja“, vizuelno je neprijemčiv i gotovo banalan, sa neagresivnom čistotom mizanscena i suncem okupanim floridskim lokacijama bez određenog identiteta (dakle, opsenjivanje prostote ovaj put nije parametar).

Bezbrižnost srednje i više srednje klase je toliko činjenična da više nije podložna direktnoj kritici, dok za Jorgosa Lantimosa svet siromašnih i dalje ostaje nevidljiv, negde iza zida koji takođe nije prikazan.

Kao što radi tokom cele karijere, Lantimos i „Sva lica dobrote“ usmerava ka intelektualnoj (kvazi)eliti i onima koji se stalno ili povremeno tako osećaju, što me vraća na „sve drugo“ sa početka teksta.

Ceremonija otvaranja palićkog festivala zna da se oduži, između ostalog i zbog obaveznih govora republičkih, pokrajinskih i gradskih dužnosnika koji predstavljaju finansijere.

Oni pametniji i svesniji okruženja u kojem su se zatekli obično odrecituju svojih dvadesetak rečenica čuvajući se bilo čega konkretnog i nakon toga se povuku u birokratski mrak iz kojeg su dospeli.

Često se, međutim, pojave i stranački entuzijasti, poput ovogodišnjeg govornika Neimenka Bezprezimenića, državnog sekretara ministarstva kulture (trebalo bi mu, naravno, upamtiti mučeno ime, za nekakvu postrevolucionarnu, lustracionu upotrebu…).

Posle malo uvodnog ništavila, naš Neimenko se okuražio i počeo da naglašava kako je za velika kulturna ulaganja već godinama najzaslužniji… znate već ko.

To nije prijalo prisutnoj publici, pa je Bezprezimenić izviždan i primoran da uz kiseli smešak ubrzano odmuca ostatak svog govora.

Onda je najavljena predsednica pokrajinske vlade („ko god da je“, pomislih) Maja Gojković („pa da, ko bi drugi“) koja je pre izgovorene reči, zahvaljujući višedecenijskom kredibilitetu stvorenom predanim radom na uništenju društva, dobila svoju porciju zviždanja.

Publika se potom umirila, u nadi da će se užas što pre završiti, i Maja je zaista obavila zadatak na sveden način, naglašavajući umetničku vrednost reditelja kao što su Kurosava, Godar i Rubljov (za Godara, zapravo, više nisam siguran, ali čuveni ruski sineasta Rubljov je svakako pomenut).

Sede Maja potom na svoje počasno mesto među zubimaškrgućućom publikom, odgleda ostatak ceremonije otvaranja, i sa svitom pobeže tek kada su se svetla ugasila a mi koji prirodno pripadamo jednom visokokulturnom događaju morali da započnemo skoro tri sata povremeno zabavne patnje sa Lantimosom.

Šta je to Maja odabrala da ne vidi?

Omnibus se sastoji iz tri dela, sa naslovima u kojima su inicijali čoveka bez identiteta, fusnota-lika, čime Lantimos podvlači dramske linije apsurdnosti i „bezodgovornosti“.

Posle nekoliko filmova prilagođenih logičnim protestantskim mozgovima, reditelj i njegov redovni scenarista vratili su se počecima – pravcu katkad zvanom „greek weird wave“, nastalom u doba kulturno i socijalno sveprisutne hipsterske invazije koju je karakterisao „nisi kul ako ne kapiraš“ svetonazor.

U prvoj priči, Džesi Plemons (za rad u „Svim licima dobrote“ zasluženi dobitnik ovogodišnje glumačke nagrade u Kanu) je uposlenik bogataša (Viljem Defo – Lantimos se drži svoje „trupe“) sa radnim zadatkom da već godinama ne donosi nijednu odluku u vezi sa svojim životom.

Naročito privatnom, gde je šef svom robu odredio životnu partnerku (Hong Čau, neizbežna u poslednje vreme i često u ulogama koje se opiru političkoj korektnosti – meni najdraža u seriji „Homecoming“ koju često preporučujem), te hobi sakupljanja morbidne (krvava kaciga Airtona Sene) ili tek agresivne (slomljeni reket Džona Mekinroa) sportske memorabilije.

Usput, Mekinro je 1984. eventualno mogao da slomi aluminijumski reket, a ne drveni – pri tome, nije bio ni poznat po tome, već po psovanju sudija – što je, verovatno, deo Lantimosovog „baš me briga za stvarnost jer sam kul“ pristupa.

Šta će se zbiti kada se rob pobuni i odbije da izazove saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom?

Da li je sve to kritika kapitalizma?

Ili, za one u konceptualnijim sedištima, „hijerarhizma“ kao takvog?

Što da ne.

Druga priča je „zona sumraka“ sa ženom (Ema Stoun) koja se vraća mužu (Plemons) nakon par meseci nasukanosti na pustom ostrvu.

Ali, muž sumnja da je ona uljez, „tjelokradica“ koja je zauzela mesto njegove žene, da bi zatim pristajala na sve što on od nje, testirajući je, traži.

Ponovo imamo motiv naređivanja kao stanja koje naredbodavcu ne pričinjava zadovoljstvo – ono se, pak, javlja kod izvršioca naređenja, pa bilo to i na sopstvenu štetu ili sa fatalnim ishodom.

Treća priča je dostatna samostalnog filma, tičući se sekte koja traga za mesijom/čudotvorcem i planira da, kada ga pronađe, svoju delatnost prenese na luksuznu jahtu – modernu Nojevu barku.

Junakinja (Stoun) je rastrzana između služenja vođi (Defo) i držanja za repove bivšeg, svetovnog života.

Zaključno, struja koja teče kroz sve delove omnibusa je bespogovorno služenje koje neizostavno donosi tragediju (ipak, Grci su to).

A Maja?

Ona odavno zna sve na tu temu, mada bi, bez obzira, sledeće godine za uvažene govornike trebalo instalirati sedišta ispirisana onim namenjenim za prevaspitavanje Aleksa iz „Paklene pomorandže“.

Biće im to predstavljeno kao „imerzivni doživljaj“, pošto se prostota mora nekako opseniti.