„Poznajemo li ljude ili samo njihove maske?“: Umetnik Aleksa Jovanović povodom izložbe Aljeks za Danas

Zarad predstavljanja kompleksnog niza emocija, dešavanja, fenomena socijalnih i političkih stega, umetnik se služi svojim virtuelnim alter egom, stavljajući akcenat na ljudska lica.

„Izrazi lica na autoportretima i portretima podjednako su izveštačeni kao i boje na njima, što im daje dozu zamrznutosti i nejasnosti pri identifikovanju emocija koje nose. Uglavnom se radi o nasmejanim, namrštenim ili tužnim ekspresijama, ali to su kategorije u koje je najlakše na prvi pogled smestiti predstavljena osećanja. Nasmejani likovi odišu jezom i ubrzo postaje sve teže napraviti distinkciju između zadovoljstva, šoka, straha, histerije ili zlobe. Jedina jasna podela na celine među ovim radovima moguća je između autoportreta i portreta živih ljudi i onih koji to više nisu“, pojasnila je povodom koncepta kustoskinja Bojana Jovanović.

Povodom izložbe, Danas je razgovarao sa umetnikom Aleksom Jovanovićem.

Da li bi nam pojasnio šta te i iz kojih razloga nagoni da stvaraš?

– Kod mene postoje dva razloga koja me nagone da stvaram – prvi je navika, čudno je ako ništa ne stvaram. Drugi je želja da se prikaže neki problem koji sam primetio kod sebe ili u društvu.

Na koji način ti alter ego pomaže da se izraziš?

– Hajde da kažemo da mi alter ego – Aljeks dopušta da uradim stvari koje Aleksa nikada ne bi smeo.

Šta „komentarišeš“ svojim delima?

– Zanimljiva mi je potreba ljudi da se kriju, stvaraju neku novu ličnost i sve to beleže na internetu. Da li uopšte poznajemo nekoga ili znamo samo njegovu masku?

Što nas vraća na izložbu – seriji radova u Kvaki nailazi na repeticiju motiva ljudskog lica. Da li postoji konkretan razlog zbog kojih si odabrao da slikaš lica?

– Oduvek me je privlačio portret. Vremenom sam shvatio da njim može svašta da se kaže, ispriča priča. Možemo prikazati emocije, razna stanja i raspoloženja. Mislim da je portret za ovu seriju radova najprirodnije sredstvo za prikaz problematike kojom se bavim.

Lica su u tvojim radovima poprilično apstraktna, koja se priča krije iza njih, koji kontekst?

– Da bih približio ideju alter ega, morao sam nekako da izmenim portrete osoba koje sam slikao. Vremenom, kroz sam rad, došao sam do određene stilizacije koja i dalje prikazuje tu osobu koju slikam, ali na jedan isrkvljen način.

Jedina jasna podela na celine među radovima stoji između autoportreta i portreta živih ljudi i onih koji to više nisu“ – to je još jedna dimenzija ove izložbe. Kako gledaš na život, kako na smrt i kako to prikazuješ u radovima?

– Ako gledamo radove iz njih možemo reći da život vidim kao jednu izveštačenu sliku, a smrt posmatram kao prirodnu i realnu situaciju koja ne može da se izbegne ili sakrije.

Opet bih iskoristila tekst kustoskinje – „Izrazi lica pokojnika oslobođeni su maski, društvenih ili sopstvenih“ – zanima me kako vidiš društvo, ljude i naše uloge u ovom društvu? Koliko smo oštećeni ili usrećeni time što smo članovi društva?

– Ne znam, nisam siguran. Mislim da svi treba da negujemo individualnost, ali ne po cenu izopštenja iz društva. Bitno je biti deo zajednice, tu je najbitniji balans. Oba imaju svoje prednosti i mane.

Boje su takođe, da se primetiti, jedna od alata kojima komuniciraš. Kako se služiš njima?

– Boje su mi dosta pomogle u objašnjenju ideje u ovim radovima. Jarke boje prikazuju žive ljude i njihovu masku, a prigušeni, sivi tonovi prikazuju osobe koje više nisu žive bez ikakvih maski.

Kako vidiš umetnost i kulturu u trenutnom drušvu – lokalno i globalno, u 21. veku?

– Mislim da umetnost danas ide vrlo zanimljivim putem. Pojavljuju se novi mladi ljudi koji sa sobom donose nove ideje, i samim tim neku novu viziju umetnosti.