Pozorište je zasebna zemlja koja obuhvata čitav svet

Mnogi od njih su nepoznati ili ih jedva pamte: radili su u tišini, u poniznosti svojih probnih sala i prepunih gledališta, da bi potom, nakon mnogo godina rada i izvanrednih uspeha, polako napustili svoja mesta i nestali. Kad sam shvatio da je moj poziv i moja sudbina da nastavim njihovim stopama, takođe sam uvideo da od njih nasleđujem dirljivu i jedinstvenu tradiciju: da živim u sadašnjosti i da jedino očekivanje treba da mi bude da dosegnem prozirnost neponovljivog trenutka, u kojem se susrećem s drugim bićem u tami pozorišta, zaštićen pukom istinitošću gesta i reči koja nešto otkriva.

Moja pozorišna domovina su ti trenuci susreta s gledaocima koji iz večeri u veče dolaze u našu salu, iz najrazličitijih delova mog grada, da bi bili s nama, da bismo podelili tih nekoliko sati, nekoliko minuta. Pomoću takvih, jedinstvenih trenutaka gradim svoj život: prestajem da budem ja, više ne patim zbog sebe i ponovo se rađam da bih uvideo šta znači stvarati pozorište: proživeti trenutke čiste, efemerne istine, znati da je to što govorimo i radimo, tamo, pod scenskim svetlom, istinito i da odražava naše najdublje i najintimnije biće. Moja pozorišna zemlja, kojoj moji glumci i ja pripadamo, satkana je od tih trenutaka u kojima zaboravljamo na maske, retoriku, strah da budemo to što jesmo, i pružamo jedni drugima ruke u tami.

Pozorišna tradicija je horizontalna. Niko ne može da tvrdi da je teatar na bilo koji način u centru sveta, u određenom gradu ili u nekom privilegovanom zdanju. Pozorište, kako ga ja doživljavam, prostire se po nevidljivim geografskim prostorima koji jednim činom objedinjuju pozorišnu umetnost i živote onih koji je stvaraju. Svi pozorišni umetnici umiru zajedno sa svojim neponovljivim trenucima lucidnosti i lepote, svi nestaju na isti način, ne ostavljajući iza sebe ništa što bi ih sačuvalo ili proslavilo. Veliki pozorišni stvaraoci znaju da im ne vredi nikakvo priznanje kada se nađu pred tim zadatkom koji je u korenu našeg posla, a to je stvaranje istinskih trenutaka, nedorečenosti, snage, slobode, usred najveće neizvesnosti.

I nadživeće ih samo podaci o njihovom radu ili fotografije i video snimci na kojima će biti zabeležena tek bleda ideja toga što su uradili. Ali tim snimcima će uvek nedostajati nemi odgovor publike koja u datom trenutku uviđa da to što se dešava pred njenim očima ne može biti preneto niti sagledano van tog prostora, da istina koju tamo zajedno doživljavaju predstavlja istinsko životno iskustvo, na trenutak prozračnije i od samog života.

Kad sam uvideo da je pozorište zasebna zemlja, jedna velika teritorija koja obuhvata čitav svet, u meni se začela ideja koja je istovremeno oličavala slobodu: ne moraš da se udaljiš niti da odeš sa mesta na kojem se nalaziš, ne moraš da trčiš niti da se pomeraš. Tamo gde postojiš ti, postoji i publika.

Tamo su kolege čije prisustvo ti je potrebno. Tamo, izvan tvoje kuće, imaš svakodnevnu stvarnost, neprozirnu i neprobojnu. Stoga iz svoje prividne nepomičnosti radiš da bi stvorio najveće od svih putovanja, da bi ponovio Odiseju, putešestvije argonauta: ti si nepomični putnik koji neprestano ubrzava gustinu i čvrstinu svog stvarnog sveta. Ti putuješ ka trenutku, ka trenu, ka neponovljivom susretu koji se odigrava pred onima koji su slični tebi. Ti putuješ ka njima, ka njihovom srcu, ka njihovoj subjektivnosti. Putuješ kroz njih, dopireš u njihove emocije, u njihove uspomene koje budiš i pokrećeš.

Tvoje putovanje je vrtoglavo i niko ne može da ga izmeri niti spreči. Takođe, niko nije u stanju da odredi njegov pravi obim; to je putovanje kroz maštu tvojih ljudi, seme koje je posađeno u najudaljeniju od svih zemalja: građansku, etičku i ljudsku savest tvojih gledalaca. Zbog toga ne odlazim, ostajem kod kuće, među svojim bliskim prijateljima, prividno miran, i radim danonoćno, jer znam tajnu vrtoglave brzine.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović (izvor: pozorje.org.rs)

Prenošenje znanja budućim generacijama

Pozorišni reditelj, dramaturg, dramski pedagog, profesor Karlos Seldran (Carlos Celdran) ugledni je, višestruko nagrađivani pozorišni reditelj, dramaturg, univerzitetski profesor. Živi i radi u Havani (Kuba), ali sa svojim predstavama putuje po svetu.

Rođen 1963. u Havani, Karlos Seldran je svoju Ijubav prema pozorištu pretočio u profesiju kada je na Višem institutu za umetnost u Havani 1986. diplomirao (cum laude) Studije scenskih umetnosti. Odmah potom počeo je da primenjuje stečeno znanje u profesionalnom okruženju, prvo kao savetnik, a potom i kao reditelj pozorišta Buendia u Havani. Na tom mestu ostao je do 1996, kada je odlučio da oformi sopstvenu pozorišnu trupu, danas svetski poznati i ugledni Argos teatar, koji je stekao slavu scenskim postavkama evropskih klasika i savremenih latinoameričkih komada, kao i originalnim produkcijama u režiji Karlosa Seldrana.

Želja Argos teatra bila je da udahne novi život modernom evropskom pozorišnom kanonu inscenacijama komada Brehta, Beketa, Ibzena i Strindberga, donoseći latinoameričkoj publici kulturu i ukus evropskih prostora. Ovo pozorište je učinilo mnogo i za kubanske dramaturge, prikazavši brojne komade autora poput Gonsalesa Mela. Taj spoj različitih kultura doprineo je da Argos teatar postane jedna od vodećih kubanskih trupa, cenjena i van nacionalnih granica. Čuvena laboratorija za performanse tog teatra, koja traga za zajedničkim jezikom svih scenskih umetnika, predstavlja inicijativu koja ujedinjuje pozorišne poslenike širom sveta.

Argos teatar najveći uspeh postigao je komadom Deset miliona, koji je napisao i režirao upravo Karlos Seldran. Predstava je dobila brojna priznanja kritike, kako na Kubi tako i u međunarodnom miljeu. Najnovija produkcija tog pozorišta, Misterije i mali komadi (2018), takođe po tekstu i u režiji Karlosa Seldrana, naišla je na odličan prijem publike.

Izuzetan doprinos kubanskom i međunarodnom pozorištu doneo je Karlosu Seldranu brojne nagrade i pohvale, među kojima je čak šesnaest Nagrada pozorišnih kritičara Kube u kategoriji Najbolja scenska postavka, u periodu od 1998. do 2018, kao i Nacionalno priznanje za kulturu (2000) i Nacionalna pozorišna nagrada Kube (2016).

Značajan deo svoje karijere Karlos Seldran posvetio je pedagoškom radu, kao profesor na visokoškolskim institucijama na Kubi, u Južnoj Americi i Evropi. On neprestano radi na usavršavanju i produbljivanju svojih znanja, o čemu svedoči i master diploma na Institutu za ples Alisija Alonso Univerziteta Kralj Huan Karlos u Madridu 2011.

Karlos Seldran već više od dve decenije predaje na Višem kubanskom institutu za umetnost, a od 2016. drži master kurs pozorišne režije, prenoseći svoja znanja budućim generacijama kubanskih teatarskih stvaralaca.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović