Pozorište Madlenianum pozvalo publiku da prati i dalje njihovu online sezonu

„Pratite našu online sezonu i podsetite se svih onih predstava koje su punile našu i sale drugih pozorišta u svetu, kao i umetnika koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj istoriji pozorišta. Predstave Opere i teatra Madlenianuma su kultne, za mnoge se tražila karta više, neke su imale svoje verne posetioce na svakoj predstavi, a neke su obnovljene baš na zahtev publike; srećom sve su ostale zabeležene za generacije koje dolaze“, poručuju iz Madlenianuma.

U sedmoj nedelji emitovanja, kako dodaju u saopštenju, pripremili su sve same hitove: operu Đ. Verdija Travijata, u režiji našeg istaknutog gosta iz Sankt Peterburga Jurija Aleksandrova i pod dirigentskom palicom Stanka Jovanovića, u kojoj je brilijirala sopran Olga Malević Đorđević. Predstava je premijerno izvedena 8. maja 2006, a obnovljena u istom sastavu 25. januara 2011. Za petak 15. maj pripremili su balet iz 2004. godine koji je ostao zabeležen kao najposećeniji balet naše kuće – Triptih u koreografiji i inscenaciji našeg gosta iz Barselone Ramona Uljea (Ramon Oller).

„On je došao u naše pozorište sa velikom kreativnošću i čudesnom energijom i za nekoliko nedelja rada postavio moderan, potresan i emotivan balet, za koji verujemo da je promenio pravac u igri naših baletskih umetnika i izvukao ono najbolje iz njih, za šta nisu znali da znaju. Umetnici poput Konstantina Kostjukova, pokazali su se u savremenom igračkom izrazu, ali Ulje je pre svega je pokrenuo, “otvorio” i izvukao na svetlost dana igračice kao što su Danica Arapović i Ana Ignjatović“, objašnjavaju u saopštenju.

U nedelju 17. maja, na repertoaru je drama Mihaila Bulgakova „Don Kihot“, prva pozorišna režija našeg proslavljenog glumca Dragana Gagija Jovanovića, koja je premijerno izvedena 28. decembra 2005. Nezaboravne su scene Dragana Jovanovića kao Don Kihota i Petra Kralja kao Sančo Panse, koje nam donose radost pozorišne igre. U ovoj predstavi se prvi put pojavljuju i glumci koji su se do sada dokazali na pozorišnim scenama: Nada Macanković, Petar Benčina i Igor Benčina.

Opera Travijata u režiji Jurija Aleksandrova, je podjednako izazvala pažnju kako na premijeri, tako i na obnovi pet godina kasnije. „Travijata našeg vremena“, „Violeta iz metroa“ je savremeno viđenje čuvene priče Aleksandra Dime sina Dama sa kamelijama.

U njihovoj priči Violeta Valeri nije raskošna kurtizana iz pariskog salona, nju je rediteljogolio, odlučivši da je ne sakrije iza sjaja kristala i zlata. Njena jedina šansa u ovom svetu je da prodaje sebe. U ovoj predstavi, neprestano osećanje patnje i usamljenosti je pretočeno u san. San Violeti omogućava da živi, ona sanja o čoveku koji će doći i spasiti je iz njene bede.

„Violetin san se sreće sa realnošću koja je, u suštini, okrutnija i ciničnija od njenog stvarnog života. Po svemu sudeći, svet izobilja, tako privlačan i nedostižan, je ogrezao u prostituciju ljudskih odnosa. Njen pokušaj da dosegne ovaj svet postaje užasna, fantazmagorična noćna mora“, reči su reditelja.

Režijska postavka Jurija Aleksandrova pokušava da povrati lepotu iluzije, jednog zamišljenog sveta. U postavci Madlenianuma sve je neobično, orkestar kome je sjajno dirigovao Stanko Jovanović je na samoj sceni, kao revijalan orkestar, donekle zaklonjen iza paravana i funkcionalne scenografije koja oličava velegrad Vjačeslava Okunjeva, stalnog saradnika Jurija Aleksandrova. I kostimi su savremeni, kao i neki likovi kojih nema u originalnoj partituri, poput travestita (u sjajnoj izvedbi Dušana Anastasova), koji dodatno doprinosi radnji i miljeu iz koga Violeta potiče i kome se vraća.

„Svakako je bio hrabar potez naše kuće da za ovu veoma zahtevnu sopransku ulogu uzme Olgu Malević Đorđević kojoj je ovo debi na operskoj sceni, ali i opravdan potez, jer kako je to povodom obnove napisala kritičarka Marija Adamov: “Unoseći u izvođenje očekivani dah novog života i puno „sveže krvi“, danas već 36-godišnja umetnica je prikazala i odlično postavljenu tehniku i besprekornu intonaciju, spretno vladanje dahom, te umeće podjednako kvalitetnog oblikovanja tonova u širokom vokalnom rasponu, da bi u skladu s idejom o optimističkom završetku opere, pevala izuzetno prirodno i sočnim glasom, bez uobičajenog insistiranja na uzdrhtalosti, poluglasu ili isprekidanom šapatu umirućeg““, dodaju.

Atmosferi savrmenosti i hita svakako su doprineli i drugi pevači, pre svega Saša Štulić (alternacija Dejan Maksimović) kao Alfredo, Miodrag Miša Jovanović u alternaciji sa Vladimirom Andrićem kao Žermon, Tanja Obrenović, Valentina Taškova, Nebojša Babić, Goran Krneta, Nenad Nenić i drugi…

Triptih i dan danas među ljubiteljima baleta važi za jednu od najboljih baletskih predstava na beogradskim scenama, koji je posle premijere nazvan “istinskim plesnim poduhvatom”.

Gost Madlenianuma bio je jedan od vodećih španskih koreografa, naslednik Naća Duata koji je prvo održao umetničku radionicu s našim igračima i tako ih uveo u svoj koreografski Triptih. Pre svega, Ramon Ulje je prvi put predstavio jednu od najuticajnijih a među igračima i najomiljenijih tehnika savremenog plesa – Limonovu tehniku, poteklu od slavnog meksičkog koreografa Hosea Limona.

„Kao jedno od osnovnih savremeno-plesnih „učenja“, Limonova tehnika se bazira na istraživanju korišćenja energije tela u odnosu na gravitaciju, istrajnom radu sa „težinom“ naročito naglašenom pri padu, odskoku, doskoku… Pokret kao da je podstaknut dahom koji prožima telo, dahom biva pokrenut ili zaustavljen, te tako postaje nestvarno bestežinski, sliven. Uljeov rad s našim igračima, kojima je ovo bio prvi, koliko srećan toliko i šokantan susret s Limonovom igračkom metodologijom, učinio je ne samo da dobijemo dobar plesni komad već i da se upoznamo s njihovim dosad malo otkrivenim mogućnostima“, navode iz pozorišta.

Prvaka Konstantina Kostjukova smo imali prilike prvi put da vidimo u jednoj savremenoj koreografiji, i to kakvoj, potresnoj, emotivnoj i tehnički preciznoj!

Triptih je zamišljen kao svojevrstan trodelni oltar koji istražuje najdublja ljudska osećanja, solo na muziku Sen Sansa, zavodljiv duet na Šubertovu muziku u kome se ovo uzbudljivo veče završava melanholičnom muzikom sefardskih Jevreja i argentinskom milongom, u kome najviše dolazi do izražaja savremena tehnika koreografa koja je našla plodno tle u igranju mladih solista Beogradskog baleta: Sanje Ninković, Olge Olćan, Ivane Glišić, Dejana Kolarova, Milana Rusa, Nikice Krluča i Mihajila Stefanovića. Sa jasnim prelazom iz ličnog, intimnog u svet u svet okruženja, bola, balet je inspirisan holokaustom, izgnanstvom, kao i oporom svakodnevicom Beograda.

„Na sceni se odvija dramatična, tehnički složena, ali i lakom koreografskom rukom vođena plesna poezija. I sâm zadivljen individualnošću mladih baletskih umetnika s kojima je radio, Ulje je pristupio novom tehničkom „opismenjavanju“ i stvaranju drugačije izražajnosti njihovog pokreta. To je čitavu stvar i pomerilo korak unapred. Izašavši namah iz svojih ljuštura, ulažući dobran trud, igrači su pokazali kako i kratko vreme vežbanja može izazvati jak i pozitivan efekat“, piše kritičarka Vremena.

Po mišljenu kritike i šire javnosti otkrovenje večeri u ovom komadu je bila Ana Ignjatović kao Violeta, igračica savremene orijentacije, koja je čvrstinom svog plesnog izraza davala impuls čitavom komadu, ali i veoma izražajna Danica Arapović koja je sjajno tumačila Ženu lišenu ljubavi u duetu sa Kostjukovim.

U godini velikog jubileja Migela de Servantesa i njegovog romana Don Kihot, Opera i teatar Madlenianum pridružila se proslavama koje su u čitavom svetu slavile 400 godina od prvog španskog izdanja ovog besmrtnog dela. Smatrajući da je najbolja dramska adaptacija koja je na motive ovog romana napravljena, baš ona pisaca Mihaila Bulgakov, autora romana Majstor i Margarita, izabrali su nju u najdubljem uverenju da Don Kihot i njegov pratilac Sančo Pansa nisu samo španski junaci XVII veka, već da su nakon četiri stoleća neprolazne slave oni postali i francuski i nemački i ruski, ali i naši srpski heroji. Pretvoriti bronzani vek u zlatno doba viteštva, bezglavo jurišati na vetrenjače zbog nebeske slave, zametnuti boj protiv zlih volšebnika – nije li to deo i naše slatko-gorke novije i starije istorije?

I ova predstava je pokazala da “hrabrost prati slavne”. Dragan Jovanović je već bio popularan glumac, poznat po svojoj šaljivosti i bravuroznosti da publiku dovede do suza od smeha, a ta šarmantnost ga prati i danas, ali nikad mu nije bila poverena neka pozorišna režija. Ipak istanačan ukus i poznavanje teatra Madlene Zepter su i ovog puta bili nepogrešivi u odabiru komada koji će se igrati u njenoj zadužbini, kao i saradnika koji će ostati zabeleženi u istoriji našeg teatra. Imali smo sreće da je Veliki Petar Kralj zaigrao u našoj Kući kao Sančo Pansa. Bio je bravurozan, jedino njegova životna skromnost mu nije dozvoljavala da hvali sebe i zato otud njegova kratka biografija u program ove predstave čije delove citiramo: “Igrao i igra gde god ga pozovu u dobro društvo i za ulogu za koju mu se čini da ima smisla. Nagrada se nadobijao, ali mu je najdraža nagrada što publika još ima strpljenja da ga gleda i sluša.” U ovom komadu za koji je scenografiju radila Jasna Dragović, a kostime Ljiljana Petrović, koreografiju potpisuje Sonja Divac, igraju i Branka Pujić, Nebojša Ljubišić, Rade Marković mlađi, kao i muzičari Veljko Nikolić-Papa Nik i Vuk Bradić.

Predstave se emituju preko youtube kanala i prikazivanje navedenih predstava nije komercijalnog karaktera i jedini cilj je pružanje podrške građanima i nemogućnosti rada pozorišta kao opšte mere zabrane zbog pandemije. Prikazani snimci nemaju karakter javnog izvođenja predstave. Sve podatke o on-line izvođenjima naših predstava, kao i intervjue sa autorima i protagonistima možete naći na sajtu www.madlenianum.rs i na društvenim mrežama. Za više informacija možete se obratiti na: [email protected]