Pozorište na marginama medijskog izveštavanja (VIDEO)

Monitoring koji je obuhvatio period od početka jula do druge nedelje oktobra okriva i da pojedini mediji jedva da izveštavaju o ovoj umetnosti, a i kad to čine, njihov sadržaj se svodi na puku informaciju.

S druge strane, vesti ili izveštaji sa konferencije dominiraju i u onim medijima u kojima još uvek postoje kulturne rubrike, a tek nekoliko dnevnih listova u značajnom broju doprinose pisanju o pozorištu kroz intervjue, teme, reportaže…

Pozorišna kritika, kao najozbiljnija forma razmatranja ove umetnosti, sam je raritet u dnevnoj štampi.

Koliko smo čitali i slušali o pozorištu?

Cilj projekta „Kako mediji izveštavaju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima“ bio je da pruži relevantne podatke o tome koliko prosečni čitalac dnevne štampe i gledalac jutarnjih programa televizija sa nacionalnom pokrivenošću može da se obavesti o pozorišnoj umetnosti i značajnim događajima i umetnicima ove sfere, ali i problemima na domaćoj i međunarodnoj sceni.

Deo monitoringa nisu bile specijalizovane emisije o kulturi ili časopisi posvećeni umetnosti, već tradicionalni medijski oblici koje ljudi najčešće i koriste da se, pre svega, informišu.

Podaci prikupljeni tokom monitoringa pokazuju da je u periodu između 1. jula i 30. septembra objavljeno ukupno 216 sadržaja koji su se odnosili na pozorišta u osam dnevnih listova (Politika, Danas, Večernje novosti, Blic, Kurir, Alo, Informer, Srpski telegraf).

Istovremeno, monitoring jutarnjih programa javnog servisa RTS i televizija sa nacionalnom frekvencijom (B92, Prva, Happy, Pink), i to tokom prve nedelje oktobra pokazao je da je bilo šest sadržaja koja su se bavila pozorišnom scenom u Srbiji.

Među dnevnim listovima, po broju medijskih sadržaja posvećenih pozorištu izdvajaju se Večernje novosti (55), Politika (49) i Kurir (34), dok je najmanje prostora pozorišnoj umetnosti posvećivao Informer (9) i Alo (1). U listu Danas bilo je 33 sadržaja koji su se odnosili na pozorište, u Blicu 25 a u Srpskom telegrafu deset.

Kada se pogleda forma sadržaja koja je dominirala u  dnevnim listovima, vidi se da prednjače kraće forme, odnosno najave događaja (71) i vesti (67), a prate ih intervjui (27).

Najmanje je bilo reportaža (2), odnosno kolumni (7), posvećenih pozorištu dok je kritika bilo 10. Pri tome, kolumne i kritike u pojedinim medijima uopšte nisu bile prisutne. Jedini dnevni listovi koji su objavljivali kritike bili su Politika i Večernje novosti, dok su kolumne posvećene pozorištu bile zastupljene u Danasu, Večernjim novostima i Blicu.

Istovremeno, u posmatranom periodu bilo je 14 sadržaja koji su tematizovali određeni problem i to uglavnom način na koji će pozorišta primeniti epidemiološke mere, te kako se uopšte organizuje pozorišni život u vreme pandemije.

Iako je u svim dnevnim listovima broj kraćih sadržaja bio veći u odnosu na duže poput teme, intervjue, kritike ili kolumne, primetno je da u tabloidima gotovo da uopšte nisu bile prisutne ove forme, kao i da su tek tri lista (Politika, Večernje novosti, Danas) pozorištu posvetili veći broj drugih formata, poput intervjua (Politika – 8, Večernje novosti – 7, Danas – 7).

Na drugoj strani, među pet posmatranih televizija, a na osnovu monitoringa koji je uradila agencija Kliping, tri televizije su u prvoj nedelji oktobra imale u jutarnjim programima sadržaje posvećene pozorištu –Prva (1), Pink (1),  Happy (4), dok B92 i RTS nisu imali ovakve sadržaje.

Treba ipak napomenuti da je RTS u okviru svojih drugih emisija, koje nisu bile predmet ovog monitoringa, u ovom periodu posvećivao prostor pozorištu.

Šta smo čitali i gledali?

Zastupljenost sadržaja koja su se odnosila na pozorište bila je uslovljena pandemijom. Pozorišta su zatvorila svoja vrata sa vanrednim stanjem 15. marta i sve do septembra nisu radila.

Od pokušaja da se predstave održavaju na otvorenom, odnosno na sceni koja je bila napravljena na Tašmajdanu, brzo se odustalo kada je Srbija u junu ušla u drugi epidemijski talas.

Ovakva situacija je tokom letnjih meseci zaustavila održavanje i pojedinih festivala posvećenih pozorištu, poput BELEF-a ili Teatra na raskršću, a neke od manifestacija su svoje nove termine pomerile za jesen.

Pozorišta su zajedno sa drugim ustanovama kulture otvorena za posetioce u septembru, ali uz niz propisa poput ograničenog broja posetilaca na trećinu kapaciteta, korišćenja maske, poštovanja socijalne distance.

Neki od teatara su otvorili i svoje nove-stare letnje scene tim povodom, što se pokazalo kao dobro rešenje, budući da je na tim mestima, kako su izveštavali mediji, zabeležena izuzetna poseta pozorišnim predstavama.

Septembar je obeležio i BITEF, čiji su ovogodišnji događaji predstavljeni samo kao uvod u narednu godinu, kada će festival imati dvostruko izdanje.

Skraćeni format imalo je još nekoliko manifestacija u ovom periodu, poput Tvrđava teatra ili novosadskog INFANT festivala, dok je Sterijino pozorje nakon dva odlaganja svoj termin našlo krajem septembra.

U takvim okolnostima, pogotovo tokom avgusta, u dnevnim listovima dominirali su sadržaji koji su se odnosili na najavu ponovnog otvaranja pozorišta, način na koji se ustanove pripremaju da organizuju pozorišni život u skladu sa epidemiološkim preporukama, kao i finansijskim problemima sa kojima su se suočili umetnici bez stalnog zaposlenja u periodu pandemije.

U odsustvu pozorišnih događaja u realnom svetu mediji su izveštavali i o onlajn predstavama i probama, a u letnjem periodu, pojedini mediji su se u bavili i festivalima u regionu na kojima su učestvovali naši pozorišni reditelji.

Važna tema, o kojoj su svi pisali, bila je prva domaća predstava o epidemiji kovida 19 – „Lounli plenet“ koja je i svojom formom (jako malim brojem gledalaca i održavanjem delimično i na otvorenom) uspela da započne svoj život u julu uprkos zabrinjavajućoj epidemiološkoj situaciji u tom trenutku.

Kada je pozorišna sezona počela u septembru, najviše prostora bilo je posvećeno ponovnim susretom umetnika i publike. Mediji su pisali o premijerama koje su se odigrale u septembru, kao i novim predstavama koje su planirane za oktobar. Bitef festival takođe je imao važno mesto, kao i Sterijino pozorje.

Taj trend se nastavio i u oktobru, pogotovu ako se sagledaju sadržaji koji su dominirali TV programima. Većina objavljenih priloga u prvoj nedelji oktobra odnosila se na ponovno otvaranje pozorišta odnosno početak pozorišne sezone i najavu predstava koje će se igrati.

Na rubu medijskog sveta

Već duži niz godina kultura i umetnost nalaze se na margini našeg društva. Takva situacija reflektuje se i na medije, gde su kulturne rubrike gotovo izumiruća forma.

U pojedinim dnevnim novinama (Informer, Alo) uopšte ne postoje strane posvećene samo kulturi i umetnosti, dok je u ostalim dnevnim listovima, kao i televizijskim programima, njihov prostor potčinjen sadržajima iz drugih društvenih oblasti.

Čak i mediji koji tradicionalno imaju značajne kulturne rubrike poput Radio-televizije Srbije ili Politike, često moraju da daju više vremena ili prostora „važnijim“ društvenim temama na uštrb kulture, dok su s druge strane, u pojedinim medijima, poput listova Informer, Alo, Srpski telegraf, priče o književnosti ili filmu gotovo na nivou incidenta.

Samim tim, ni kada je reč o sadržajima o pozorištu situacija nije ništa drugačija, a podaci koji se mogu izvući iz ovog monitoringa to i potvrđuju.

„Umetnost je uvek u vanrednom stanju“

Pozorišni kritičar i reditelj Zlatko Paković zaključuje da nalazi monitoringa koje je sproveo dnevni list Danas govore da se izveštavanje o umetnosti za vreme pandemije ne razlikuje od izveštavanja tokom uobičajenog stanja.

„To govori da je tretman umetnosti u medijima vrlo rđav. Umetnost je zanemarena. Informacije o događajima i umetničkim delima se uglavnom svode na informaciju o najavi. Uglavnom se prepisuju delovi tekstova iz programa, sa konferencija za štampu. Vidimo da je vrlo malo kritičkih tekstova. Iz toga zaključujemo da je umetnost uvek u vanrednom stanju“, smatra Paković.

On pozitivno komentariše i prilagođavanje pozorišta novim okolnostima, posebno kada je reč o mogućnosti da ljudi iz svojih kuća pogledaju brojne predstave. Ipak, prema njegovoj oceni, video prenosi ukinuli su jednu vrlo važnu odliku pozorišne umetnosti.

„Pozorište je važno, ali nije najvažnije. Pozorište, kao i druge umetnosti deli sudbinu čovečanstva. Dobro je da pozorište iznalazi načine da dođe do publike, bude vidljivo. Posredovanje video prenosa je jedna od mogućnosti, ali ono je zapravo ukidanje samog pozorišnog događaja zato što pozorište podrazumeva dešavanje sada, ovde, pred nama, tog istog trenutka, živi ljudi među živim ljudima. To je ontološka odlika pozorišne umetnosti i ona je ukinuta. Ona se pretvara u prenos, prevođenje, preokrestraciju, u jedan zapis o pozorišnom događaju“, kaže Paković.

U pogledu pozorišne kritike, Paković smatra da danas za nju nema dovoljno prostora u medijima. Osim toga, on tvrdi da i kada se plasiraju sadržaji tog tipa, pod kritiku se podvlači nešto što zapravo i nema mnogo veze sa njom.

Paković napominje i da je nedostatak pozorišne kritike usko povezan sa generalnom pojavom suzbijanja kritičkog mišljenja. To objašnjava na primeru autoritarnog režima Nikole Gruevskog, bivšeg premijera Severne Makedonije, kada je, kako kaže, predstava mogla da se odigra, ali ne i da se piše o njoj.

Misija medija je i da edukuju svoju publiku, kaže Paković, i dodaje da ljudi iz kulturne rubrike moraju da rade na tome, da moraju da znaju šta je relevantno i to konstantno ističu.

Ideja projekta „Kako mediji izveštavaju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima?“ bila je da ukaže na neophodnost podizanja profesionalnih standarda u izveštavanju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima – stvaraocima i izvođačima, kao i podstakne medije da posvete više prostora – strana i termina – sadržajima o teatru.

Podaci izneseni u okviru projekata „Kako mediji izveštavaju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima?“ mogli bi da budu referentna tačka za podizanje profesionalnih standarda u izveštavanju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima – stvaraocima i izvođačima, ali i podsticaj medijima da posvete više prostora – strana i termina – sadržajima o teatru.

Sadržaj je deo projekta „Kako mediji izveštavaju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u sadržajima ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.