Pozorište nema ko da prepozna

U zemlji gde prevodilac sa psećeg jezika rešava policijske slučajeve, a ljudi otupeli na zlehudu svakodnevicu, gubitak posla i siromaštvo, nalaze najbolje prijatelje u psima ili se u njihovoj koži ponovo rađaju, gde se bespomoć oglašava cijukom i lavežom, a društvena slika ilustruje sirenama za hitnu pomoć, dijagnozu ponovo groteskno uspostavlja dramski lekar nacije Kovačević. Smeha na pretek… onome što jesmo ili onome što ćemo tek biti? Za Danas glumac Miki Manojlović kaže:

– Mi smo kao trupa Hudini. Svoj lik Milana, koji u druženju sa psima otkiva ubistvo kuma pretvorenog u psa, doživljavam upravo tako. Potrebno je biti mađioničar da radnja koja se ne dešava zaista počne da se dešava pred vašim očima.

Da li je pozorište kost u grlu degradaciji čoveka kojoj su i „Kumovi“ posvećeni, pitamo našeg sagovornika.

– Precenjujete značaj pozorišta danas. Živimo u vremenu kada pozorište postaje nepotrebno i nema ko da ga prepozna. To je problem. Sigurno se u Mladenovcu raduju što će videti poznata lica sa ekrana, ali to je primarni motiv. Pozorište se urušava na sve moguće načine. Uz to, masovna kultura i mejnstrim postaju nešto što je kratka frizura, tetovaža (koju inače volim), visoka potpetica, kratka suknja, porno slika koja se pojavljuje na ulici i u životu. Pre dvadeset godina generacije su rođene u nesistemu, nedostatku kriterijuma, bez uzora, jednostavno ne razumeju pozorište. Potrebno je da ih prethodno obrazuju porodica, škole, društvo. Sadržaj i smisao koje pozorište ima i koje niko ne može da uništi dok je živog čoveka ili bar dvoje njih, nema ko danas da primi!

Pozorište je ogledalo svog vremena. Zar se ono ne ogleda i u festivalima?

– Srbija je šampion Evrope u pogledu broja festivala. Ako mislite da je pozorište praznik, veliki ste optimista. Pozorište je muka za svaku sredinu u kojoj se održava. Jao… imamo Bemus, Bitef, Mladenovac, Joakimfest, jao… šta ćemo sada da radimo? Imamo festivale scenarija, režije, domaćeg filma, stranog, azijskog, evropskog… a nema ko da više da prepozna vrednost – kaže međunarodno priznat umetnik koji je sa kolegama spremno odgovarao na brojna pitanja publike.

Javno traganje za odgovorom da li su novi dramski tekstovi ekstremi savremene produkcije, posle svake predstave započinje dramaturg Gordana Smuđa koja, i sama autor, pozdravlja svaku priliku da se savremen pisac ostvari na sceni.

-Uz izuzeće Kovačevića, pisca koji toliko učestvuje u stvaranju našeg društva precizno detektujući njegove mane i vrline kroz blagonaklon smeh, i Šekspira, ostale predstave jesu primer da dramski tekst nije nužno i scenski tekst i obrnuto. Forma nije nešto što će odrediti kvalitet pozorišta, njegovog izvođenja i života. Na taj način je aktuelna i predstava koja nastaje na osnovu jednog sajta, internet foruma ili intimističkog pristupa. Očigledno je „second life“ preuzeo ulogu utešitelja modernog čoveka. I Šekspir je to, osim u starim dramama i izvornim oblicima koje će kasnije da adaptira u duhu elizabetanskog pozorišta, tražio u engleskoj istoriji. Mi valjda još nismo smogli dovoljno hrabrosti da na taj način pristupimo aktuelnosti koja nam je i ispred nosa i iza leđa ali suštinski nije toliko prisutna na našim scenama, osim u populističkom ključu.

Iz kladionice u pozorište

Opus Edvarda Bonda, kontroverznog inicijatora ukidanja pozorišne cenzure u Britaniji, pesnika, teoretičara, autora više od pedeset drama, obeležio je pretposlednje veče festivala. Teatrolog Nataša Milović predstavila je knjigu njegovih drama „Zločin XXI veka“ u izdanju Arhipelaga, pošto je Pozorište „Carina“ sa Novog Beograda gde je ona umetnički direktor, izvelo dramu „Postojanje“. Pre dve godine osnovano neformalno pozorište u mesnoj zajednici Studentski grad, traga za publikom jednako kao što razdvaja umetnost od civilnog posla. Glumci „Carine“ odlaze sa publikom na piće i razgovor posle predstave, veruju da je dovoljno imati ideje, entuzijazma i osvojiti prostor. Ako je umetnost blizu, „u kraju“, onda nema straha od monumentalnog zdanja punog glamura koje zbog osećaja klasne inferiornosti odvaja mlade ljude od takvih mesta. To pokazuje činjenica da su publika postali mladi iz susedne kladionice koji su se u „Carini“ prvi put susreli sa nekim umetničkim delom.

-Kada razbijemo predrasude običnog čoveka koji je izgubio navike i potrebe i sredstva, kada pozorište odbaci svoju pozu, onda shvatimo da je to publika koju smo nekada imali ili će to tek postati. Koliko je naš elitizam velik! Bez namere da besplatnim radom spuštamo cenu profesiji verujemo da treba nešto uložiti da bi se vratilo – kaže Nataša Milović.