Pozorište oportunizma

NJena je drskost simpatična. Sočno psuje, jetko zvoca, na svaku primedbu odgovara sa duplom kamatom. Učesnica je svih protesta od „lipanjskih gibanja“ do Petog oktobra, a ove sadašnje – čije se kolone demonstranata čuju pod prozorima njenog stana da uzvikuju nešto što se baš i ne da razabrati, osim onog uopštenog: „Lopovi!“ – podržava doduše na društvenim mrežama, šaljući anonimno pogrdne tvitove na adresu predsednika, njegovog brata i sina… a to je već momenat kad se, ne odmah primetno, krnji simpatija za ovu drčnu staricu, jer šta ima političko i etičko u tome da se vređa maloletni sin predsednika – ništa, a naročito kad o tom predsedniku, kom predsedniku?, kao i o njegovom bratu, kom bratu?, u pozorišnoj predstavi u režiji Jagoša Markovića, dugoj (i predugoj), nije izrečena ni jedna jedina reč, kao da on i njegov brat i ne postoje izvan ove predstave i ovog komada Biljane Srbljanović, u kojem su njihove političke i poslovne funkcije ispražnjene, dakle, od svakog stvarnog sadržaja.

Kad policajci, specijalizovani za sajber kriminal, odvode njenu osamnaestogodišnju unuku Mirnu, ćerku ćerke Svetlane, optuženu da uznemirava predsednikovog sina, brata i samog predsednika svojim tvitovima, na zapomaganje Mirne da nije krivac ona, nego njena baka, baka Bogda ćuti ko zalivena i pušta da umesto nje, na pravdi boga, njena unuka bude optužena. No, nije to „ni po’ mise“. Ubrzo, vrag istine otkriva pravo Bogdino lice. Skratimo proceduru!

Bogdanka je 1968. godine postala saradnica DB-a, potkazala je svog muža i druge saborce, među kojima je i otac onog mladića koji će doći „po svoje“ da, po zakonu o restituciji, povrati svoj stan, taj isti stan u kojem Bogdanka živi sa svoje dve kćeri, čijim životima gospodari, jednim zetom i jednom unukom. Ta prpošna starica nije, dakle, simpatična osoba, nego karakterni ološ koji je svoju univerzitetsku karijeru točio na uništavanju karijera i života časnih ljudi. Ona, dakle, nije hrabra protestantkinja protiv svih režima, kakvom se predstavlja, nego kukavica, spremna da izda i rođenu unuku. Pa zašto je, utoliko, ta i takva Bogdanka, od milja Bogda, za Biljanu Srbljanović upravo zgodna da reprezentuje te populacije protestujućih ljudi u Beogradu, u dugoj njegovoj istoriji protestovanja?

Najzad, u najnovijem krugu protesta u Beogradu, kojima se gospođa Bogdanka pridružuje iz udobnosti svoje fotelje, preko elektronskih mreža, ko su uopšte ti sadašnji demonstranti?

Protiv koga, protiv čega protestuju i za šta se bore, o tome u predstavi nema ni reči, kao što ni reči nema o onima koji su na vlasti, jer je sva pažnja usmerena na „psihološke karakteristike“ demonstrirajućih, na to kakvi su to oni, kao da je reč o jednoj vrsti bez podvrsta, koja se lako da klasifikovati.

Kakvi su i šta su, o tome jasno i razgovetno govori mlađana Mirna, koja na kraju komada bespovratno odlazi u Berlin, pridružujući se onoj masi naše mladalačke emigracije koja potkrepljuje srpsku ekonomiju oslobađajući zemlju od ogromnog broja nezaposlenih. Šta kaže Mirna, koja, inače, ne učestvuje u protestima, štaviše, koja na njih gleda razočarano, kao na kraju života, odbacujući ih sa indignacijom? Ona, dakle, s gnušanjem, govori o onima koji protestuju kao o vikend-demonstrantima, kao o onima koji na proteste izlaze kao u lagodnu šetnju, jer ionako imaju obavezu da prošetaju svog domaćeg ljubimca, pa je to, eto, zgodna prilika, a uz to se još može i pročistiti grlo povicima. Ona ismeva običaj novoprotestujućih da tokom praznika, verskih i državnih, naprave pauzu u protestovanju, i da, kako to klima zapoveda, a klima je veliki gospodar, tokom letnjih ferija takođe ne protestuju, što zbog žege, što zbog potrebe tela da se okrepi u moru ili na planini, da se od protesta odmori, da se odmori od dobro plaćenog rada u vlastitoj privatnoj firmi, valjda, ili nekoj nevladinoj organizaciji. Gledajući svo to zlo očima, devojka Mirna ima pravo da starmalo zaključi kako ovde nikada, Nikada!, nikakve promene neće ni biti, jer, kako da bude promene kad te promene zahtevaju oni koji su spremni da zarad udobnosti svoje zadnjice sopstvenu unuku strpaju u zatvor i na muke tajnim državnim službama predaju muža i najbolje svoje prijatelje…

Premijera ovog komada Biljane Srbljanović o oportunizmu opozicije i oponenata vlastima, koji su spremni da dižu revolucije samo kad im je ugrožena lična i privatna svojina ili karijera, izvedena je na osamnaestogodišnjicu slavnog Petog oktobra, kad su se građani i građanke digli protiv kriminalne vlasti i srušili je, kao kulu od karata, pokazujući da je prvi među svim zakonima onaj da građani imaju legitimnu vlast nad vlašću koja radi nelegalno. Ti takozvani obični ljudi, seljaci, radnici, intelektualci… koji su porazili Miloševića, nisu imali ništa zajedničko sa Bogdankom i njenom bratijom, a, evo, doživeli su da se, na osamnaestogodišnjicu njihovog junačkog dela, njihov lik crta prema liku gospođe Bogdanke, kriptokritičarke vlasti, koja je oportunistkinja od glave di pete.

Nakon rehabilitacije i političke promocije svih onih protiv kojih je Peti oktobar izvršen, nakon otvaranja idiotske izložbe kopija ukradenih slika tokom Petog oktobra u Domu Narodne skupštine, nakon ocena koje su kao merodavne o Petom oktobru ovih dana javno izricali kao optužbe ljudi od najvećeg Miloševićevog kriminalnog poverenja, poslednji klin u kovčeg tog razapetog Petog oktobra, ukucala je, svojom novom dramom, po svim estetskim i etičkim pravilima Vladinog Saveta za kulturne industrije, Biljana Srbljanović. Večnaja pamjat!