Foto: Biljana PopovićTeatar mladih „Mišolovka“ minulog vikenda u Novom Sadu upriličio je dva izvođenja komada „Buđenje proleća“ uz koji stoji i naziv „dečja tragedija“, i diskusije sa publikom nakon igranja. Predstava nam surovo donosi priču o najkomplikovanjem ljudskom dobu – adolescenciji, u za to nikad aktuelnijem trenutku za naše društvo.
Ovo Vedekindovo delo kada je nastalo krajem 19. veka je zabranjeno i okarakterisano kao pornografsko. No, decenijama posle, izvođeno je širom planete, pa i u našoj zemlji na desetine puta, ali nikad na ovaj način i u ovakvom društvenom kontekstu.
Teme su nikada aktuelnije: tabui, dogme, vršnjačko i seksualno nasilje, okrutnost, samoubistva maloletnika, neželjene trudnoće, uopšte, deca prepuštena sebi – i sa jednom razlikom našeg novog doba – internetu.
Rad na predstavi počeo je pre godinu dana i pre tragičnih dešavanja u našoj zemlji koja su počela 3. maja masovnim ubistvima. Zanimljivo je da su deca ovaj težak komad odlučila da igraju sama. A kako su su izneli sve što on nosi, najbolje bi bilo da se svako uveri sam, ako za to uopšte više bude prilike (ali to je vest iz drugog dela ove priče).
I bezbrižnu dečju igru i najtragičnije životne momente, devetnaest mladih glumaca starosti od svega 14 do 21 godine, odigralo je maestralno, profesionalno i surovo pred svojim gledaocima na sceni novosadskog Kulturnog centra, da je utoliko u nekim momentima bilo teško za posmatrati.
Ibro Sakić, osnivač Teatra mladih „Mišolovka“ kaže da su ovim mladim ljudima podelili papiriće sa pitanjima – šta je moj problem, šta je problem u mom okruženju i u mom društvu. Odgovori su bili seksualnost, mentalno zdravlje mladih i nedosatatak komunikacije sa odraslima.
Sve se to nalazi u ovom delu Franka Vedekinda, odnosno priča o tome kakve su posledice suzbijanja seksualnosti adolescenata i uskraćivanja znanja i podrške mladima koji su im potrebni da bi razumeli svoje emocije, potrebe i želje.
„Govorimo o tome gde nekomunikacija i nerazumevanje mogu da nas odvedu i šta može da se desi. Jedna majka nas je u razgovoru posle predstave pitala: ’Zašto ovako teške teme?’ Juče je jedna devojčica skočila sa mosta u Novom Sadu, a pre samo dva dana dve su si nažalost, oduzele život. Nama je postalo normalno da to čujemo i zaboravimo. Rad na ovoj predstavi za grupu je bio lekovit, da razgovaraju o ovim stvarima. Svaka scena je jedan problem za sebe, ali ne postoji skoro ništa od toga što se njima u njihovim životima nije desilo, manje ili više. Proces rada na ovoj predstavi je uticao i na poboljšanje njihovog mentalnog zdravlja, ne zato što sam ja veliki doktor i fenomenalan, nego zapravo, dok ste u procesu pravljena svog lika, tragajući za rešenjem za njegov karakter, dođete i do nekih rešenja i uvida za sebe“, rekao je Sakić.
Sa druge strane, kako dodaje, lekovita je i atmosfera koja vlada u grupi, ta vrsta poverenja, deljenja i razmene dobrog, kao i muke i pritiska.
Mladim glumcima život je u predstavi svesno otežan, nema rekvizita niti bilo kakvih pomagala, samo dijalog i ono šta razmenjujemo, odnosno šta – ne razmenjujemo – u realnim situacijama koje su prikazane.
Melhiora, inteligentnog i buntovnog učenika koji postaje blizak sa prijateljem Moricom, uznemirenim i zbunjenim učenikom iz razreda sa kojim prolazi pitanja društvenih normi i ograničenja koja „veliki“ nameću, brilijantno igra mladi Mihajlo Gucunja.
Razmišljali su kako kaže, da li da delo adaptiraju u moderno vreme ili ne, ali su na kraju odlučili da naprave predstavu koja može da prođe kao da je i iz 1891. ili 2023. godine.
„Teške su teme, nema rekvizita, nema scenografije, samo gluma i svetlo na sceni jedine su dve stvari kojima možemo da se koristimo i uz mali broj proba koji smo imali, svakako nije lako. Pogotovo što smo morali da igramo situacije kroz koje su neki prolazili, srećom većina nas nije se našla u scenama poput silovanja ili samoubistva, ali to su veoma zahtevne scene, nije bilo lako ni fizički ni psihički. Mi smo ovu predstavu radili pre ovih tragedija. Kada se sve ovo izdešavalo, početkom maja, prva asocijacija bile su mi tragedije koje su se dogodile ranije, a na koje ljudi nisu reagovali. Ne mogu ih nazvati manjim, ali razumete šta želim reći „, rekao je ovaj šesnaestogodišnjak.
Kako dodaje, u nekim prethodnim igranjima, imali su običaj da Ibro pročita naslove iz novina o nekim tragičnim dešavanjima koja su se nedavno desila, a koja su vezana za mlade ljude.
Smatra i da su mentalno zdravlje mladih te mladi generalno, dve teme koje su trebale da dobiju mnogo veću pažnju pre, kao i da je žalosno što je bilo potrebno da se desi ovakav događaj da ljudi zastanu i primete koliko je naš sistem faličan i koliko se mladim ljudima ne bavimo.
„Mladi se pre svega osećaju izgubljeno, osećaju kao da nema odgovora, kao da nema izlaza, iako imamo tu ogromnu količinu nefiltriranih informacija, odnosno to je i jedan od glavnih razloga zašto se tako osećaju. Jer živimo u svetu u kom ne znamo ni šta je dobro, ni šta je loše, ni šta je ispravno i kako treba da postupamo. Prosto to je za jednog mladog čoveka jako veliki pritisak. Samo da stane i kaže ’ne znam’“, istakao je mladić.
Mišolovka ove godine broji deceniju postojanja. Neki glumci su u ovoj predstavi upravo toliko dugo u teatru, dok su se drugi priključili tek pre mesec i po dana. Cilj kako kaže Sakić, nije pravljenje glumaca, nego je pažnja usmerena na proces i kako se pojedinac u njemu razvija, upoznajući sopstvene potencijale, ali i ograničenja.
Predstava bi morala da igra u školama
U diskusiji nakon predstave publika je reagovala vrlo emotivno, bilo da su se za reč javljali oni stariji ili mlađi.
Smatraju kako je velika šteta što je široj publici ovaj komad nedostupan, usled nedostatka prostora za izvođenje, a bilo bi lekovito da se ova predstava igra po školama, gimnazijama i srednjim školama, kao jedan interaktivan pristup problemu odrastanja, uz obavezan razgovor i analizu.
„Na momente je bilo emocinalno mučno gledati, pogotovo u ovom trenutku. Osetila sam kroz ovo priče mladih ljudi koji sada prolaze kroz teške trenutke. Nije strašno da se susretneš sa svojim demonima koji te vuku nazad“, rekla je jedna gledateljka.
Jedna mlada devojka iz publike zaključila je kako je „dobar osećaj da se prikaže nešto što je sada normalno, a u stvari nije normalno. U današnjem svetu su neke teške stvari prikazane kao normalne i uobičajene“.
Jelena Zdravković, takođe osnivačica „Mišolovke“, dodala je da su ovi mladi glumci imali sreću što su se bavili ovim tekstom i što su mogli da podele neke misli koje ne bi podelili ni sa svojim roditeljima, a za koje veruje da svaki mladi čovek tokom svog razvoja ima.
„I normalno je da ima, da se nekako sa te strane shvati da su takve misli deo odrastanja kod svih nas i bilo bi dobro da svi, odnosno mnogo mladih ljudi prođe kroz ovakve procese, da se tako osnaže i shvate da nisu sami kada se tako osećaju“, rekla je Zdravković.
Na opasku mladića iz publike da bi se moglo razmisliti da predstava završi ipak nekako srećno, Sakić odgovara da je sreća upravo u ovim ljudima što ju igraju.
„U našem vremenu oni su apolstoli, oni su ti koji su uspeli i opstali. Fino vaspitani, igraju u pozorištu, pa verujem da većina vršnjaka kad čuje čime se bave pomisle ’pa šta ti radiš’. Oni su ti koji u svom ovom ludilu uspevaju da uče, studiraju, da nisu loši ljudi, da se trude i da hoće da pomognu. Ne znam šta da ih savetujem, kako da se pošteno bore u ovom svetu u kom je sve nepošteno. Pre ili kasnije valjda će dobro pobediti“, zaključio je Sakić.
Nekada je uz ovaj komad stajalo upozorenje da nije za one „bojažljivog srca“, danas to uz sve ono što nas okružuje, nema nikakvog smisla. Niko ne može da tvrdi, ali možda bi nam bilo lakše da iznad naslova u afiši „Buđenja proleća“ opet stoji fusnota.
U predstavi igraju: Snežana Virijević, Marko Glišić, Vasilije Zečević, Emilija Vasović, Simona Čokić, Luka Bandović, Hana Gusić, Mihajlo Gucunja, Milan Kokotović, Pero Blažić, Jelena Lemajić, Petra Protić, Katarina Ivić, Milica Ilinčić, Lenka Banić, Marija Lemajić, Dušan Trbojević i Nikola Popović.
Pomoć u realizaciji: Marija Lemajić, Nadica Stojićević i Dušan Trbojević
Kostim: Sonja Maletin
Dizajn svetla: Stevan Lukić
Dizajn plakata: Đorđe Marković i Ibro Sakić
Dizajn zvuka: Jelena Zdravković
Fotografija: Biljana Popović
Dramsko-pedagoški rad i režija: Ibro Sakić i Jelena Zdravković
Mišolovka godinama radi bez prostora, od juna moguće gašenje teatra
Drugi deo ove priče odvojen je isključivo za realnost i činjenicu da Mišolovka uprkos svemu što radi nema svoj prostor. Beskućnici su već deset godina. Veliko je pitanje kako otkriva Sakić, da li će od juna uopšte postojati. Više od 120 dece i mladih raspoređenih u nekoliko starosnih grupa, tako će ostati bez svog pozorišta.
„Nemamo gde da igramo. Osećamo se neprepoznato i nepriznato. Iako smo igrali i u SANU, a sada idemo u Gospođince i super nam je gde god da odemo. Sve to shvatamo kao avanturu, ali jednostavno nemamo rešenje i jako se mučimo. Gledamo po televiziji poslednjih dana razne psihologe, pedagoge, stručnjake, svi su jako zabrinuti. Znam kako sa decom da radim, ali nemam gde da radim. Kao gosti sa ovim brojem članova nismo nigde pristali. Mi nemamo 5.000 evra kao neka kladionica da platimo prostor i to je to. I u redu je. Ne moramo da postojimo“, rekao je Sakić.
Ministarstvo ih odbilo jer nemaju uticaj na zajednicu
Sa ovim projektom, odnosno predstavom „Buđenje proleća“ Sakić je konkurisao i u Ministarstvu kulture.
„Rešenje je izašlo simbolično 3. maja, kada se tragedija u Beogradu dogodila. Odbili su nas na konkursu za mlade i stvaralaštvo dece i mladih. Obrazloženje je bilo da nemamo uticaj na zajednicu. Imali smo uticaj na ljude u ovoj grupi i meni je to dovoljno. A ko je bio na izvođenjima može da vidi da li i kakav uticaj imamo na publiku. Ta vrsta evaluacije prisutna je i na društvenim mrežama, sve je golim okom vidljivo. Srećom, projekat je podržala Uprava za kulturu Grada Novog Sada“, kazao je Sakić.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
