Pozorište se uvek bavi sadašnjim trenutkom

Na lokalnom dijalektu naziva se Hauh Fteah. Testom utvrđivanja starosti korišćenjem ugljenika (1951) utvrđeno je da su tu ljudi bez prestanka prisutni najmanje 100.000 godina. Među iskopanim artefaktima nalazi se i frula od kosti, koja datira iz periodu između 40.000 i 70.000 godina pre nove ere. Kad sam kao dečak čuo za to, pitao sam oca: „Imali su muziku?“ Nasmejao se. „Kao i sve ostale ljudske zajednice“. On se bavio praistorijom, rođen je u Americi i prvi je učestvovao u iskopavanjima u Huah Fteahu u Kirenaici.

Veoma sam počastvovan i zadovoljan što sam evropski predstavnik na ovogodišnjem Svetskom danu pozorišta. Godine 1963. moj prethodnik, veliki Artur Miler, rekao je da se nad svetom opasno nadvila pretnja nuklearnog rata: „U vremenima kada su ruke diplomatije i politike tako kratke i slabašne, delikatan ali ponekad širok opseg umetnosti mora da ponese teret održanja ljudskog društva na okupu“.

Značenje reči drama potiče od grčkog dran, u značenju raditi, činiti… reč teatar dolazi od grčkog theatron, što doslovce znači mesto viđenja. Ne samo mesto na kojem gledamo nego gde vidimo, shvatamo, razumemo. Pre 2.400 godina Poliklet Mlađi projektovao je veliko pozorište u Epidaurusu. Taj prostor prima 14.000 gledalaca i zapanjuje čudesna akustika u otvorenom prostoru. Šibica upaljena na sredini pozornice može se čuti u celom prostoru sa 14.000 mesta. Kao što je bilo uobičajeno u grčkim pozorištima, iza glumaca se video i krajolik. Tako se, u isti mah, spajalo ne samo više prostora, prostor zajednice, pozorišta i prirodnog sveta, već su se spajale i sve epohe. Budući da su predstave prizivale u sadašnjost mitove iz prošlosti, mogli ste da se iznad pozornice zagledate u ono što će postati vaša konačna budućnost. Priroda.

Jedno od najupečatljivijih otkrovenja rekonstrukcije Šekspirovog Glob teatra u Londonu se, takođe, odnosi na ono što vidimo. Ovo otkrovenje ima veze sa svetlom. I pozornica i auditorijum su podjednako osvetljeni. Izvođači i publika mogu da vide jedni druge. Uvek. Gde god pogledaš se nalaze ljudi. A jedna od posledica je i to što nas ovo podseća da veliki monolozi, recimo, Hamleta ili Magbeta, nisu puka intimna promišljanja, već javna razmatranja.

Živimo u vremenu kada je teško videti jasno. Okružuje nas više fikcije nego u bilo kojem drugom trenutku istorije ili praistorije. Svaka činjenica može se osporiti, svaka anegdota polaže pravo da zadobije našu pažnju kao istina. Jedna fikcija nas naročito stalno okružuje. Ona koja nastoji da nas odvoji. Od istine. I jedno od drugog. Da smo odvojeni. Narodi od naroda. Žene od muškaraca. LJudi od prirode.

Ali baš kao što živimo u vremenu podela i rasparčavanja, živimo i u dobu ogromnog pokreta. Više nego u bilo kojem trenutku u istoriji, ljudi su u pokretu, neretko bežeći, hodajući, plivajući, ako se ukaže potreba, migrirajući po čitavom svetu. A to je tek početak. Odgovor je, kao što znamo, zatvaranje granica. Podizanje zidova. Isključivanje. Izolacija. Živimo u svetskom poretku koji je tiranski, gde je ravnodušnost valuta, a nada krijumčarski tovar. A deo te tiranije ogleda se i u kontroli ne samo prostora već i vremena. Vreme u kojem živimo pribojava se sadašnjosti. Usredsređeno je na blisku prošlost. Nemam to. Kupiću ovo. Sada, kad sam to kupio, treba mi sledeća… stvar. Budućnost nema važnosti. Daleka prošlost se briše. Budućnost nema nikakvog značaja.

Mnogo je onih koji kažu da pozorište neće ili ne može to da izmeni. Ali pozorište neće nikuda otići, jer pozorište je mesto, rekao bih, pribežište, na kojem se se ljudi okupljaju i odmah formiraju zajednice. Kao što smo oduvek činili. Sva pozorišta su iste veličine kao prve ljudske zajednice od 50 do 14.000 duša. Od nomadske pećine do trećine drevne Atine.

Upravo zbog činjenice da pozorište postoji samo u sadašnjosti, ono je izazov ovom pogubnom sagledavanju vremena. Pozorište se uvek bavi sadašnjim trenutkom. NJegovo značenje gradi se u zajedničkom činu između izvođača i publike. Ne samo ovde već i sada. Bez čina izvođača, publika ne bi mogla da veruje. Bez verovanja publike, predstava ne bi bila celovita. Smejemo se u istom trenutku. Ganuti smo. Zadržavamo dah ili u iznenađenju ostajemo bez reči. I u tom trenutku, kroz dramu, otkrivamo najdublju istinu: ono što smo smatrali najintimnijom granicom između nas, granica naše lične svesti, takođe je bezgranična, ona je nešto što delimo sa drugima.

I ne mogu da nas spreče… svake večeri. Svake večeri će se iznova okupiti glumci i publika. I ponovo će se odigrati ista drama, jer, kao što kaže književnik DŽon Berger: „Duboko u prirodi pozorišta leži osećanje ritualnog povratka“, a upravo zbog toga je ono oduvek umetnički izraz onih koji nemaju dom, što mi, zapravo, i jesmo zbog tog rastakanja našeg sveta. Gde god ima izvođača i publike, odigraće se priče koje se ne mogu ispričati na bilo kojem drugom mestu, bilo da je reč o operskim i pozorišnim kućama naših velegrada, ili u kampovima gde su se sklonili migranti i izbeglice u severnoj Libiji i širom sveta. Uvek ćemo biti povezani, kao zajednica, u takvom ponovnom odigravanju.

A da se nalazimo u Epidaurusu, mogli bismo da podignemo pogled i vidimo šta nam je zajedničko sa širim pejzažom. Da smo uvek deo prirode i ne možemo od nje da pobegnemo, kao što ne možemo da uteknemo ni sa ove planete. Da smo u Glob teatru, videli bismo kako se svima nam postavljaju tobože intimna pitanja. A da držimo u rukama kirenajsku frulu staru 40.000 godina, razumeli bismo da su prošlost i sadašnjost nerazdvojni – lanac ljudske zajednice nikada ne mogu da prekinu tirani i demagozi.

Tri u jedan

Sajmon Mekbarni (Kembridž, 1957) je britanski glumac, pisac i režiser. Diplomirao je na katedri za englesku književnost na Univerzitetu Kembriž, nakon čega je započeo studije na Internacionalnoj pozorišnoj školi Žak Lekok u Parizu. Jedan je od osnivača teatra Theatre de Complicite (1983), gde je režirao, između ostalog, predstave Mnemonik (1999), Slon iščezava (2003), Pseće srce (2010), Majstor i Margarita (2011)… Scenarista je i reditelj svetski poznate predstave Broj koji nestaje (2007). Za svoje stvaralaštvo dobio je brojna priznanja, uključujući nagradu Lorens Olivije za najbolju koreografiju (Kavkaski krug kredom, 1998), dva puta nagradu Kruga pozorišnih kritičara (1999. i 2007), a postao je i oficir reda britanske imperije (2005). Glumio je u više filmova, između ostalih u Čaroliji na mesečini Vudija Alena, koji je zatvorio 20. Sarajevski filmski festival 2014, uz Mekbarnijevo prisustvo.