Poezija se gnuša svega što je površno: Pesnikinja Radojka Plavšić povodom zbirke „Potomkinje“

Pesnička zbirka „Potomkinje“ ispitivanje je i promišljanje genetskog materijala brojnih generacija, kako onog materijalnog, tako i duhovnog. Njena poezija ogrnuta je u zahvalnost samom životu i svakodnevnim stvarima koje nam pruža i koje često uzimamo zdravo za gotovo: „hvala nosiocima nerđajuće sreće/hvala nebo/hvala drveće“. Vreme u zbirci nema funkciju činioca koji razdvaja već naprotiv spaja ženski princip u jednu neprekinutu poetsku nit.

Autorka zbirke kaže za Danas da je književnosti u današnjem društvu veoma bogata, raznovrsna i razvijena, naročito poezija. Međutim, problem nastaje u nemogućnost da se kvalitetni pesnički glasovi na pravi način čuju.

– Svima nam je jasno da u medijima nema dovoljno prostora za kulturu. Naročito su oštećeni oni koji žive u „unutrašnjosti“, daleko od glavnog grada, jer je njihov prostor za afirmaciju znatno sužen. Internet i društvene mreže malo olakšavaju situaciju, ali oni nisu dovoljni – primećuje pesnikinja i dodaje – U brzom i nesigurnom svetu u kome živimo i u kome smo prinuđeni da svoje trajanje najvećim delom podredimo goloj egzistenciji, poezija je veza sa vrednostima koje su neprolazne.

Prema njenim rečima, svaka pesma jeste jedna zapitanost pred svetom, nemirenje pred zatečenim stanjem stvari, duhovna pobuna. Prava poezija gnuša se svega što je površno, instant, svega što, današnjim rečnikom, služi za „odmaranje mozga“.

– Ako svet nastavi da se kreće brzinom i pravcem kojim je krenuo, nije isključeno da će se poezija jednog dana vratiti usmenom stvaralaštvu i prenošenju s generacije na generaciju živom rečju. Ipak, drugog sveta nemamo i na svima nama je da ga oplemenimo najbolje što umemo – ističe Plavšić.

O svom stvaranju kaže: – Pesme vidim kao svedočanstva onoga što kao osoba ne mogu da prihvatim u svakodnevnom životu, sa čim ne mogu da se pomirim ili me na nekim dubljim nivoima pogađa. Često toga nisam ni svesna i tek nakon što napišem pesmu shvatim šta je dovelo do njenog nastanka. Naravno, nije sve tako jednostavno, poezija je uvek bila i biće višeznačna i nikada do kraja objašnjiva.

U zbirci se kroz cikluse: Elektronski prah, Daleko od Las Vegasa, Rimovani drumovi, Dve ratne aplikacije, Lego kocke i Fabrička podešavanja, na originalan način provlače savremene teme kao što je život na društvenim mrežama, ali i večne pesničke inspiracije: detinjstvo, ljubav, majčinstvo, odrastanje, ratovi, smrt. Posmatrajući svet iz perspektive Potomkinje odnosno one koja baštini tradiciju, lirska subjektkinja pronalazi i prepoznaje u sebi iskustvo Pretkinja odazivajući se potrebi da ga iskaže, ali i progovori svojim originalnim glasom. Društvene okolnosti u kojima se nalazi prepliću se sa ličnim, ponekad tragično, ponekad ironično, na trenutke duhovito ili angažovano i samozapitano. Razni glasovi koji odjekuju iz pesama prevashodno su ženski i to je identitet koji čitavu zbirku drži na okupu. O tome govore stihovi iz pesme „Potomkinja“ koji mogu poslužiti kao ključ za „otključavanje“ čitave zbirke:

„ti si Potomkinja ljudi koji su preživeli potop/
večnosti si obećala slavu i spasenje/
ništa od toga nije te ogrejalo“

O pesnikinji:

Radojka Plavšić Ranković, rođena 1978, profesorka srpskog jezika i književnosti. Članica Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Autorka zbirki pesama Sečivo u izlogu i Potomkinje. Živi i radi u Negotinu.