Pravi fenomen stripa Alan Ford u zemljama bivše Jugoslavije

Ako se može za nešto reći da je Sizifov posao onda je to potraga za nekim koji nije čuo za Alan Forda na prostorima bivše Jugoslavije. Ovaj posao se može uporediti i sa traženjem čoveka svećom među gomilom sveta. Ali da se vratimo na Sizifov posao. Kada porazgovaramo sa nekim o stripovima i on nam kaže kako ga to ne interesuje i kako ne zna ništa o tome, osim onoga što je viđao kod drugara u školi, i to veoma davno. Ali čim se prospe neka dobra fora iz Alan Forda, ona Briksijeva, odmah se seti i bude mu drago. Dovoljno je reći: “Bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi”, i odmah će se setiti o čemu pričate.

Kako je Alan Ford došao u jugoslovensko prostranstvo

Alan Forda je stvorio legendarni tvorac Lučano Seki Bunker i Roberto Raviola Magnus. Ford je prvi put u Jugoslaviji objavljen 1970. godine u izdanju Vijesnika. To što je on postao legenda na ovim prostorima ne može se pripisati njegovim tvorcima Bunkeru i Magnusu, već Nenadu Brixy-ju i njegovom sinu Davoru, prevodiocima ovog stripa za domaće izdanje.

– Nenad Brixy je uvijek pratio što se događa na tržištu Italije, pa je tako vidio i Alan Forda. Njega je izdavao Pietro Dami sa kojim je Vjesnik surađivao tako da nije bilo problema oko ugovora i autorskih prava. Ujedno je crtač radio i neke erotske stripove koje su Vjesnikovci kupovali u Trstu te im je i tako bio poznat. Pa, bio je nešto novo. Poprilično realistična parodija koja se događa danas u Njujorku, niti vestern, niti ratni, niti Diznijevski. Tata je tada bio i urednik Edicije Romana i Stripova te je kao takav ipak imao zadnju riječ, rekao je Davor Brixy u intervjuu za Strip Blog.

Brixy navodi da su se stanovnici bivše Jugoslavije odjednom suočili sa svojom stvarnošću u kojoj su se ismevali likovi u Njujorku.

– Sve im je to poznato, imaju toga oko sebe i jasno je da su se prihvatile pojedine fraze, jer su zaista imale podlogu u njihovim susjedima, prijateljima, kolegama na poslu ili školi, a o vojsci, policiji i političarima da ne govorimo, naveo je Brixy.

Šta je zapravo fenomen Alan Forda u Jugoslaviji

Za strip crtača Zorana Smiljanića fenomen Alan Forda se ogleda u tome što smo se verovatno prepoznali u sveopštem lopovluku, kukavičluku, bedi, diletantizmu, pohlepi i beskonačnoj gluposti.

– Dok smo se smijali pompeznim i patetičnim likovima, koji se non stop svađaju, zapravo smo se smijali sami sebi. Shvatali smo montipajtonovski crni humor, apsurd, nadrealizam, grotesku i humor, zato što je to bio deo naših života. Bili smo siromašni, jadni i bedni u socializmu i postali još siromašniji, jadniji i bedniji u kapitalizmu. Alan Ford je naš crni talas, naš turbo folk, naša “Top lista nadrealista”, naš “Ko to tamo peva”, a naši “Maratonci”, koje trče počasni krug, ionako priznaju, da su stvoreni pod snažnim uticajem toga stripa. U njemu su sabrana sva naša nedela, svi nacionalizmi, rasizmi, kriminal, korupcija, banalnost i bahatost i pokvarenost elita… Alan Ford je slika nas samih, samo što je ta slika uvrnuta, iščašena, pomerena, apsurdna i komična. Uza sve to verovatno postoji i neki tajni sastojak, iracionalna komponenta koja je učinila da se ljudi iz područja Juge tako bezuslovno i strastveno zaljube u taj strip. Ima tu neke neobjašnive ludosti koju samo mi shvatamo, objasnio je Smiljanić za Strip Blog.

Nekada smo se smejali Alan Fordu, a sada ga živimo

Sa ovom opšte prihvaćenom tezom, da smo se smejali Alan Fordu, a sada ga živimo, Smiljanić je saglasan samo delimično.

– Kao što rekoh, Alan Ford je interpretacija realnosti, kao recimo Monti Pajton, Zona sumraka ili Sajnfeld. Svi ti, a i drugi uspešni seriali, realnost slome, iscepaju, razbiju je na fragmente i ponovo je sastave na drugi način. Taj novi frankenštajn živi svoj život prema nekim svojim pravilima i ne može ga se usporediti sa realnošću. Mi prepoznajemo naše živote u toj slomljenoj, iščašenoj i grotesknoj interpretaciji realnosti. Kad bi gledali samo golu realnost, ogledalo naših života, smrtno bi se dosađivali, govori Smiljanić.

Novinar Nikola Dragomirović smatra da se ljudi lako identifikuju sa članovima Grupe TNT zato što tih nekoliko likova predstavljaju arhetip koji pokriva svakog od nas.

– Džamić je to lepo razložio, i od samog Bunkera je dobio potvrdu da je Alan Ford zapravo moderna varijacija commedia dell’arte, a ona je opet uvek okupljala isti set likova jer svaki od njih je prikaz jednog profila ljudi. Dodajte tome izvanrednu inspiraciju dva vrhunska autora, ovovremeni pristup, i eto nam Alan Ford. Mislim da smo uvek živeli “Alana Forda”. Nikad naš život nije bio nešto drugo. Niti će biti. I zato nam je Alan Ford smešan, jer nad našim životima ostaje nam da se smejemo ili da plačemo. Ovo prvo je bolje, objašnjava Dragomirović za Strip Blog.