Pravi i virtuelni svet na Kanskom festivalu

Na pitanje da li je ovo bio veliki festival teško je odgovoriti. A da li je bio dobar – odgovor je svakako pozitivan. Angažovan, interesantan, inspirativan, savremen. Karakterisao ga je širok dijapazon tema i raznovrsni i originalni umetnički izrazi i stilovi. Odvijao se, nažalost, u atmosferi terorističkih pretnji, pa su samim tim i mere bezbednosti bile podignute na najviši nivo. Što je, naravno, otežavalo svakodnevni rad i uticalo ne samo na kašnjenje projekcija, već i na raspoloženje novinara, koji su zadnjih dana bukvalno bili na ivici nerava. Nakon stravičnog terorističkog akta u Mančesteru, pritisak je dodatno porastao, tako da se može reći da je ovogodišnji Kan bio – strast i stres! Ono što je svakako obeležilo 70. festival je i otmen i dostojanstven način na koji je Kan otpratio napad u Mančesteru, počev od organizatora, sineasta, novinara, pa do građana Kana, gde su se svi pridružili bolu Britanaca i porodicama nastradalih. Ne mali broj ljudi je nosio natpis ili bedž – „Ja sam Mančester“.

Dominantna tema festivala je nesumnjivo bila izbeglička kriza. Izbeglice u logorima poput svinjaca; izbeglice koje tabanaju ulicama i narušavaju mir bezbrižnoj, bogatoj, izblaziranoj buržoaziji; izbeglice koje od jada i beznađa počinju da „lete“ ne bi li tako pronašle put spasa. Da, njima se bavio veliki broj autora, kako kroz svoje dokumentarne radove – Vanesa Redgrejv, tako i u fikcijama – Mihael Haneke, Kornel Mundruco i drugi. Meksički sineasta Alehandro Gonzales Injaritu je otišao i korak dalje, da bi nas svojom sofističnom instalacijom u virtuelnoj realnosti, bukvalno stavio u kožu jednog od tih beznadežnih, pogubljenih, istrošenih ljudi, koji još uvek ne gube nadu.

Moglo bi se reći da je druga velika tema bila porodica. Defektna, zaražena, disfunkcionalna, razbijena, rasturena, napadnuta, ugrožena… u kojoj su uvek i prvo žrtve deca. Nekoliko velikih filmskih zapisa govori o tome, svaki na svoj način – od „Bez ljubavi“ Andreja Zvjaginceva, „Priče o Mejrovicima“ Noe Bombasa, „Srećnog kraja“ Mihaela Hanekea, pa do „Smrti svetog jelena“ Jorgosa Latimosa. Ove godine sineasti nisu poštedeli ni srednju klasu, izloživši je nemilosrdnoj kritici i opravdanom podsmehu. Kako zbog nepredvidljivog, kapricioznog, ekscentričnog ponašanja, tako i zbog ispraznih buržoaskih manira. Od „Kvadrata“ Ruben Ostlunda, pa ponovo da Hanekeovog i Bombasovog filma.

Takođe, ovo je bio i festival seksa – čitav dijapazon situacija i poza. Od Rodena, koji istovremeno „radi“ na nekoliko modela u istoimenom filmu; Nikol Kidman, koja sasvim naga mora da zauzme pozu mrtvaca da bi uzbudila Kolina Farela u „Smrti svetog jelena“; Elizabet Mos koja se bori da bi došla do upotrebljenog prezervativa u „Kvadratu“; do homoseksualnog seksa, uprkos sidi, u „120. otkucaja u minuti“; i da i ne govorimo o Ozonu, koji se u celom filmu nije ničim drugim ni bavio. Ovom pomodnom trendu i iskušenju nije odolela čak ni svinja Okja u istoimenom filmu.

Bila je ovo i godina u kojoj je Rusija bila izložena detaljnom pogledu dvojice velikih sineasta. Tačnije bi bilo reći vivisekciji. I Zvjgnacev i Loznica su nam, iz dve perspektive i dva ugla, ponudili dve zastrašujuće, košmarne slike ruskog društva. Jednu o konformizmu, materijalizmu, sebičnosti i nepostojanju bilo kakvih moralnih normi i vrednosti, a drugu o mizeriji, alkoholizmu, nasilju, korupciji, mafiji, prostituciji… ruskog društva od juče i danas. Dva puta u pakao!

Pored ovih, festival je bio platforma na kojoj su pokrenute i druge aktuelne teme – brojni autori su se svojim delima založili za zaštitu čovekove sredine, kao Al Gor; više njih je govorilo o borbi za zaštitu ljudskih i religioznih prava, kao i poštovanje tolerancije – Lacman, Šreder, Depardon, Jarecki; kroz jednu alegoričnu basnu bilo je reči i o genetski modifikovanim životinjama i hrani – Bong Joon Ho; putem jednog potresnog svedočanstva čuo se i glas ljudi koji su se ’90-ih borili protiv epidemije side – Kampillo; afirmisan je i rad nekoliko NGO- za zaštitu životinja, civilnog društva; problemi dece i odrastanja su bili preokupacija mnogih autora od kojih je najimpresivniji bio zastrašujući i bolan portret dečjeg siromaštva u „Projektu Florida“ Sin Bekera.

Za poslednjih dvadeset godina, koliko pratim ovaj festival, nikada nije bilo toliko velikih režisera i glumačkih zvezda na okupu u istom trenutku, kao na ovom jubilarnom – 70.. No, i pored toga, ovo je ipak bio festival Nikol Kidman, ne samo zbog broja filmova u kojima je imala glavnu ulogu u selekcijama festivala (4), već pre svega zbog kvaliteta svojih performansi.

Pa, ko će dobiti Palmu? To je apsolutno nemoguće predvideti, budući da ima nekoliko dela kojima bi s pravom pripala. Za šta će se opredeliti žiri na čelu sa Almodovarom, znaće se kada ovaj broj novina bude izašao.

Filmovi na malim ili velikim ekranima

Pored terorizma, koji je kao aktuelna tema bio prisutan, najveću kontroverzu festivala je izazvao Netflix (koji ima dva filma u zvaničnoj selekciji – „Okja“ i „Priče o Mejrovicima“), koji ne vidi nikakav paradoks u činjenici da se Zlatna palma dodeli filmu koji neće moći da bude prikazan na velikom ekranu. Nakon burnih diskusija, dogovoreno je da od iduće godine na festivalu neće moći da učestvuje nijedna producentska kuća koja zabranjuje distribuciju svojih filmova u bioskopskim dvoranama. S druge strane, činjenica da su na festivalu bile prisutne i premijerno prikazane dve serije – „Na vrhu jezera 2“ DŽejn Kempion i „Twin Peaks 3“ Dejvida Linča, potvrda je da festival nema ništa protiv malog ekrana.