Praznik ekstaze

Sa svojim šefom-dirigentom Gabrijelom Felcom na čelu, koncertmajstorom Tijanom Milošević i solistom-pijanistom Erikom Le Sažom, orkestar nas je superiorno proveo kroz jarka raspoloženja i zvučne slike veoma italijanskog predznaka. Na stranu nesporna ‘italijanskost’ oba Respigijeva dela ove večeri – čudesnih „Crkvenih prozora“ i furioznih „Rimskih svečanosti“ – ovde je i Bah bio inficiran mediteranskom strastvenošću Vivaldija u svom Koncertu za čembalo (klavir) i orkestar br. 1 u de-molu BWV 1052; na veoma delikatan način doduše, ali sa svom gracioznošću melodija i zavodljivim manevrisanjem malog filharmonijskog ansambla sa Le Sažovim klaviromunutar skladne kupole suncem nadahnutih vibracija.

Umetnik na klaviru, Erik Le Saž, pretočio je svoje fino francusko pijanističko umeće, brušeno ponajpre na Šuman-Fore repertoaru tokom godina, u onaj jedinstveni dodir koji na klavijaturi prkosi svim izazovima raskalašnosti izraza. Smiren, ali ne i sveden ton, preporučio je Le Saža od prvog trenutka, s tim da je sam početak Koncerta u de-molu protekao u jednoj vrsti uzajamnog ispitivanja i odmeravanja tonskih težina, da bi tokom ostatka nastupa sve snažnije na sceni stasavao u kompleksnim tkivima tonskih boja, sažetoj virtuoznosti koja žudi za što većim saglasjem sa originalom, te uspelim dijalozima sa izabranim instrumentima orkestra i to u onim najdelikatnijim trepljicama ritmova. Iako, pravoverno donesen, ovaj je Bahov Koncert de-mol bio osavremenjen u najneočekivanijim momentima. Svojevrsni zvučni ‘loop’ pred kraj trećeg stava najrečitije svedoči o samosvesti soliste Le Saža i njegovom spontanom prijateljevanju sa repetitivnim postupcima današnjice, sve to ispod imidža kakvog ‘klasičnog’ DŽarvisa Kokera.

Ali je, uz svu osvežavajuću Bahovu prisutnost, Otorino Respigi zapravo bio taj zbog kojeg ćete pamtiti ovo uzvišeno veče. Uvodni „Crkveni prozori“ proveli su nas najpre tako mamljivom opojnošću Orijenta u uvodnom stavu „Bekstvo u Egipat“, preko razlamajućih ognjeva žestine „Svetog Arhangela Mihaila“ i čulnog zanosa „Jutrenja Sv. Klare“ do monumentalne završnice u „Svetom Grguru Velikom“. No, tek su „Rimske svečanosti“, kao finalno delo večeri, donele ono fantastično uzbuđenje koje vas obuzima retko kadau novom milenijumu. Čak je i naša devastirana pažnja elektrifikovanog čoveka 21. veka, upregnutog u digitalne jarmove titrave svakodnevice, morala postati najednom fokusirana i tonskim senzacijama ponovo integrisana,ona davnašnja ljudska egzistencija. Krvožedni odjeci Circusa Maximusa, prožeti milosrdnošću iskrene vere, večernja podoknica ulivena u praznične karaktere na ulicama, sve vrste ljubavi ukratko – prema životu, dragani, tvorcu, eksplodirale su ovde bez imalo uvijanja. Orkestarski solisti nosili su ovu grandioznu duhovno-svetovnu radnju kao jedan; u svim geografskim širinama i dužinama Beogradske filharmonije uočavali ste sluhom i vidom ono davanje svega od sebe, koje i vas najednom razbuđuje i angažuje vašu punu pažnju slušaoca. Bio je ovo praznik ekstaze u svom totalnom značenju i nakon njega postali smo neopozivi vernici … Filharmonije!