Praznik u zvuku

Njegovi solo nastupi, ali i izuzetne kreativne kolaboracije sa drugim umetnicima na sceni, specijalno poslednjih godina sa prefinjenim pevačima – setimo se samo Andreasa Šola prošlog septembra na Kolarcu! – privlače snažno svojom posebnošću izabranih programa i nesvakidašnjim izvođačkim stilom. Sa Edinom Karamazovom sve je uzbuđenje, podsticaj za čula, osluškivanje, neočekivanost i – lepota! U moru virtuoza današnjice, on uvek svirajući donese dah rock’n’rolla, neuštogljenosti i pokreta ka onom najotmenijem u muzici, ali ne nacifranom i zatočenom u sebe pri tom. Baš naprotiv, njegov muzički izraz komunicira sa auditorijumom i te kako, a plemenitost koja ga krasi stvarno budi ono najljudskije u vama kao slušaocu, što uopšte može da se osvesti umetničkim poslom na delu. Zato njega visoko ceni i ‘klasična’ publika, ali i svako drugi ko je ikada stupio u krug dejstva interpretativnih čari a la Karamazov.

Na 49. Beogradskim muzičkim svečanostima, Edin Karamazov nastupio je ovom prilikom sa sopranom Nurijom Rial u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, lativši se gitare da zajedno izvedu odabrana dela Lorenca Paloma, Granadosa, Agustina Bariosa, Manuela de Falje, ali i još koječega usput. Tako Palomovih „Pet sefardskih pesama“ u uvodu, već počinju mo(nu)mentalno da podešavaju jedinstvenu atmosferu u doticaju harizmi Rialove i Karamazova. Neobična zvučanja ovde, poput oporih tonskih dragulja, zakovitlana kretnjama Nurije Rial u slavu života, na proplamsajima vatre dubokog Juga i Istoka, dovoljna su da zaustavite dah. Granadosove „Tonadilje u starom stilu“ zato će u još većoj meri razviti ovaj razdragani, pa odmah potom dramatični skupni izričaj, omotan velovima melanholije i ekstaze u isti mah – prava povorka snoviđenja ljudskih glasova i zvukova gitare u predvečerje kakvog fantastičnog dana. Edinov solo trenutak koji će uslediti, majstorski je zato predah od gustog tkanja filigranske komunikacije sa Nurijom Rial, koja zahteva podjednako mnogo i još više, kako od samih izvođača, tako i od publike. Taj solo vrca od mašte, pucketa elektricitetom duhovitosti i duha, što se zajedno sustižu u uzajamnim odjecima, dražeći vašu percepciju slušnim potankostima. I onda još De Faljinih „Sedam španskih narodnih pesama“ sa hipnotizmom i opojnošću umeća Nurije Rial od klase, te onim daškom tamne krasote Nika Drejka u gitari od koje vam se smrvi srce. I par zadivljujućih biseva pride.

Uživali bismo, međutim, još i više da nažalost nije bilo neverovatnih dopuštanja sebi u publici. Zvukovi mobilnih telefona, višestruko lupanje vratima, neobuzdan kašalj i kijanje – slab su opis iskušenja sa kojima smo se nosili na ovom koncertu osetljive divote. LJudi, isključite svoje mobilne telefone pred početak koncerta, kao što vas svaki put u sali organizatori ljubazno zamole, ponesite obavezno bombone za kašalj i NE IZLAZITE iz dvorane tokom izvođenja, nego isključivo dok traje aplauz. Zaista nije teško biti pristojan na koncertu.