Pre 40 godina, simpatične mutivode i secikese su zasvirale u bioskopu „Balkan Ekspres“

„Balkan Ekspres“ je prvi put izašao pred publiku 24. januara 1983. godine. Film je odmah osvojio publiku, što šalama koje se i dan danas prepričavaju, tako i likovima i situacijama koje nisu bile svakidašnje, pogotovo ne za domaći film koji je smešten u Drugi svetski rat. Tradicija partizanskog filma nas je naučila da nema mnogo zezanja sa narodno-oslobodilačkom borbom, kao i da likovi su uvek građeni kao visoko-moralni junaci, spremni da se žrtvuju i poginu za viši cilj.

A onda, u ovom filmu, dobijemo bandu sitnih lopova koji će opljačkati i rođenu majku ako treba. Koji nakon što rat počne, pokušaće pre svega da prežive i da se snađu. Pa sad, ako u tom pravcu urade i nešto dobro za više interese ostalog naroda, sjajno. Ako ne, nikom ništa.

Rat je prisutan na svakom koraku, a nigde se ne pominju partija i ustanak. Razbijanje mitomanije stvorene oko ratnih heroja je bila osveženje tadanje dramaturgije i tu se krije tajna velikog uspeha. Pored naravno i zvezdane glumačke postave (Dragan Nikolić, Bora Todorović, Bata Živojinović, Tanja Bošković, Olivera Marković…).

Pamti se film i po negativcu. Radko Polič je glumio Nemačkog oficira, zaljubljenog u pevačicu benda (Tanja Bošković), čime mu je dao i nešto malo više duše nego drugim Nemcima iz ratnih filmova. Upečatljiva je i epizoda popularnog pevače Tome Zdravkovića, koji je tad na vrhuncu svoje pevačke slave. On glumi, a šte će drugo nego pevača, koji odbija da peva Lili Marlen, zbog čega će popiti lepe batine.

Jedno od poprišta bitnih događaja u filmu je terasa restorana na kome se u večernjim satima organizuju zabave. Tu je bilo i Tomino krvavo izvođenje nemačke pesme, ali i ispod nje, omiljeno „samo tetki da odnesem lek“. Čuvena terasa nalazi se u Pančevu, na Tamiškom keju, a danas ne izgleda mnogo drugačije, sem što je fasada više puta krečena. Nedaleko je i most, koji se takođe pojavljuje u filmu.

Mnogo pre nego su domaći političari izvukli svoje tetke kao opravdanje za neobjašnjive stvari, Bora Todorović je probao da se izvuče na sličan fazon, i darivao nam u ko zna kojoj po redi svojoj sjajnoj ulozi, rečenicu koju ćemo svi koristiti.

Reditelj Branko Baletić je oduvek vodio bitku sa ovdašnjim kulturnim establišmentom, jer ja smatrao da film, bezobzira na teme i autorski pečat, mora da bude bioskopski i da dođe do što više ljudi. Takva filozofija nije baš nailazila na odobravanje kulturne elite, ali količina prodatih karata kao i milionska repriziranja, kako filma tako i serije, govore u njegovu korist.

U filmu, ulogu simpatične devojčice, Jevrejke Lee, koju Popaj i ekipa kriju od Nemaca, glumila je reditljeva ćerka, Hajdana Baletić. Predviđali su joj glumačku karijeru, ali se ipak našla sa druge strane filmske kamere. Kao spisateljica i scenaristkinja. U skorije vreme, potpisala je scenario za seriju „Dug Moru“.

Popularnost filma, čije replike i danas citiramo (poput već pomenute „tetke“, ili „počeo rat pi**a ti materina”), bila je toliko velika da je tadašnja Radio televizija Beograd od scenariste Gordana Mihića tražila da napiše nastavak za drugi deo filma (1989), a zatim i istoimenu seriju. Iz glavne glumačke postave izostali su Dragan Nikolić (ulogu Popaja je preuzeo Aleksandar Berček) i Tanja Bošković (Anica Dobra je odigrala Lili).

Nastavak filma i serije od deset epizoda postigli su takođe zavidan uspeh, ali mnogi kritičari i gledaoci su se složili da uprkos odličnoj glumi nije ponovljena “magija” prvog dela. Možda je baš zato Mihić insistirao da se snimi film i serija “Balkan ekspres 3” ali i da se pojavi originalna postava iz prvog dela.

Svi su pristali. Uključujući i Oliveru Marković, koja je u to vreme bila lošeg zdravlja. Prema scenariju, radnja “Balkan ekspresa 3” je bila smeštena u 1999. godinu, u vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

Naši simpatični sitni lopovi su i dalje svirali i dalje krali, ali se i našli u još mutnijem vremenu nego 1941. Ipak, veličina projekta zahtevala je velika ulaganja, a Javni servis Srbije nije uspeo da pronađe filmskog koproducenta. Na tome se onda i sve završilo. Gledajući iz ove perspektive, možda je tako i bolje.

Ostala je i muzika. Genijalni instrumetnal Zorana Simjanovića koji je ako ne na listi najboljih, onda svakako na listi najprepozantljivijih tema domaćeg filma. Kao i čuveni „Tango smrti“ koji peva Tanja Bošković. Stihovi i melodija će ostati upamćeni kako zbog filma, tako i zbog izvođenja ove pesem u raznim varijantama. Čak su je i navijači Partizana preuzeli, i pevaju je kao jednu od svojih  navijačkih pesama poslednjih godina.